Накашљеш се, а мама каже: ето. Прочитала сам ово пре неки дан на нету. И сетила се једне епизоде са мојом мамом. Данас ми је смешно, тада баш и није било.
Моја мајка је кућу држала као немачки војни интернат у коме ми питомци имамо обавезе и дужности, а права су долазила накнадно.
Имала сам тада двадесет шест година, тек сам почела да радим у једној сеоској школи када се најавио инспектор. Ужас и паника. Дан пре његовог доласка спремала сам се жешће него за било који испит, писала, додавала, цепала, мерила очекивано трајање часа, пробала гардеробу пред огледалом, став, начин говора…све. Увек сам била штребер.
У неком моменту сам се чула са мамом и узгредно јој рекла шта се дешава. Изгледала је равнодушно и незаинтересовано, само је питала како се инспектор зове и кратко прокоментарисала да га већ дуго познаје, да су били породични пријатељи у неком младом периоду, чест гост у нашој кући. То ми је подигло ниво треме, али сам, наравно, прећутала. Дужност и храброст пре свега. Тако сам васпитана.
Телефон је зазвонио касно увече. Мама. Без здраво, како си. Стартује одмах:
– Само да ти кажем. За сутра се обуци пристојно. Немој да изводиш са оним твојим глупостима и скрати језик.
Освиће дан и у школу долазим на дрвеним ногама. Стиже инспектор, идемо кроз ходник, глава ми празна. Понављам у себи: полако, смири се…Час почиње и изгледа да се никада неће завршити. Казаљке на сату упорно стоје као заковане. Одлучујем да у инспектора уопште не гледам, али осећам како ме прати. У моментима када видим да нешто записује, глас ми трокира. Ипак, градиво одмиче очекиваним темпом. Знам да све није тако лоше и храброст ми се полако враћа. Када је звонило за крај, са срца ми је пала бетонска плоча. Деца излазе, инспектор прилази и каже:
– Почетнички, али добро. Наставићемо разговор код директора у канцеларији.
Крећемо кроз ходник, а онда се он зауставља и каже:
– Слушај, морам нешто да ти кажем пре него што уђемо.
Ја се смрзнем, али се он насмеје:
– Звала ме је синоћ твоја мама. Два пута.
Е, сад већ хоћу у земљу да пропаднем. Почињем да се извињавам, правдам, али је он упоран да ми исприча целу причу.
Дакле, звала га је одмах после нашег разговора. Пре тога се нису чули бар петнаестак година. Како је набавила његов број у тако кратком времену, то сам бог зна. Прво је почела изокола да пита за породицу, здравље и све што лепо васпитање налаже, а онда је прешла на ствар:
– Ти сутра идеш на час код мог детета. Молим те, она је почетник, а ја сам чула да си ти јако строг и захтеван. Не мораш је баш покосити. Саветуј шта треба да исправи, она је увек била добар ђак, послушаће. Као да си ти све знао када си почео!
Предвече је звала поново. Овог пута без увода:
– Слушај, да ти ја нешто кажем. Ако сутра нешто не буде како треба, молим те, немој је тамо бламирати пред свима. Знаш, то је сеоска школа, свашта се препричава. Одвоји је мало на страну, па јој све реци. Или, не…најбоље, кад се све заврши, ти позови мене, па ћу ја све да јој кажем.
Мој инспектор се заиста смејао. Никад му се овако нешто није десило. Искрено се чудио над количином панике, говорио да он и није баш тако страшан, а да ће од мене постати добар наставник. Обећао је да ће моју маму свакако звати.
Зар моја мајка која ме је у трећој и четвртој години средње школе оставила са двојком из физичког поред свих осталих петица јер је проценила да је та оцена резултат мог рада?! Зар она која никада није разматрала ауторитет наставника?! Зар она која је захтевала да у свему будем најбоља и потврде успеха сматрала сасвим уобичајеним?!
Чим сам ушла у кућу, звала сам је:
– Добро, како си могла?
– Шта како сам могла – никада она није признавала грешку из прве.
– Како си могла да зовеш човека и да ме бламираш?
– Немаш ти појма. Наравно да ћу да зовем. Имаш мужа, дете. Ово је мали град. Тек си почела. Па зар треба сад да ти се прикачи реп и да се прича како не знаш да радиш свој посао?! Ружан глас се далеко чује. И шта ћеш после?! Ти ни о чему не мислиш. Мислиш, све ће лако. Е, није. Ту твоје књиге не помажу.
– А што ниси у школи интервенисала кад је била очигледна неправда? Што ме ту ниси штитила?
– Зато што је школа ту да те научи памети, а ово је живот.
Глас јој се мењао из полуплачног у бесан и одлучан. Знала сам да немам шансе. Не могу је убедити ни у шта. Умреће у уверењу да због књига не познајем свет.
Данас је и мени све ово смешно. Гледам из друге перспективе. Моје мајке хајдучице више нема. Ваљда јој због тога опраштам и оно са чим се нисам слагала, па сам се годинама љуто штипала кад полетим да своје одрасло дете преведем преко улице зато што је свет зао и промет опасан, а она незрела и наивна. Ипак, лепо је сетити се времена када те је неко бескомпромисно штитио.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца