Школа без школе?

27 септембра, 2020

Хвала корона вирусу, па је поодавно најављивана будућност у образовању – стигла.


Због текуће пандемије тренутно се на планети око 1,4 милијарде ученика школује онлајн или на даљину, што је око 80 одсто укупне популације ученика на свету.

Такође, око 60 милиона наставника данас предаје, ради, вежба и оцењује посредством интернета.

Да ли је ова технолошка будућност, отприлике као и корона вируси, такође ту да остане?

Јер није ли постојећи образовни систем, са све школским звонцем, прилагођен добу Индустријске револуције и фабричком раду пролетера у 19. веку, а не Информационој револуцији и прекарном раду на даљину у оном 21?

Могу ли компјутери спасити свет, а рачунари заменити наставнике?

И да ли треба?

Присетимо се почетка 2000-их година, кад компјутери нису били свеприсутни и јефтини.

Нове информационе технологије у образовању тада су деловале крајње заводљиво, узбудљиво и секси.

По школама су их ватрено заговарали и родитељи, учитељи, професори, директори, декани, политичари и сви остали, јер се чинило да је довољно само инсталирати компјутер у учионицу и, воила, наше дете ће одмах постати нови Ајнштајн или Тесла.

Учионице са компјутерима остављале су утисак спејс шатлова у нашем сокаку, и ово је била незаобилазна слика на свакој брошури или рекламном флајеру оних школа, факултета и министарстава просвете који држе до себе.

Распојасани оптимизам цурио је на све стране.

Јер, технологија ће најзад трансформисати застарели процес учења и демократизоваће образовни успех.

Са приступом компјутеру и интернету, сваки ученик или студент моћи ће да учи својим темпом, као и да сазнаје тачно оно шта га интересује.

Књиге и уџбеници, а камоли учионице, постаће небитне и олдскул, односно музејски експонати попут рачунаљки и налив-пера, у том врлом новом онлајн свету.

И сада се тврди да су данашња деца дигитални урођеници којима су информационе технологије попут матерњег језика.

Те да је традиционална настава отуда застарела и неприлагођена савременим потребама и новим начинима примања информација, учења и мишљења.

Може се неуко чути и да данас све постоји на интернету, па зашто да онда плодови наших препона уопште уче о некаквим речним сливовима и алувијалним равнима, јонским и ковалентним везама, датумима битке код Ватерлоа или на Окинави, о палатализацијама и сибиларизацијама?

Постојали су и добронамерни програми – Један лаптоп за свако дете (УН), са амбициозном намером да трансформишу образовање у земљама у развоју, где су школе удаљене, а учитељи ретки.

Почевши од 2005, деци је подељено 2,5 милиона лаптопова уз идеју да ће ученици из сиромашних и забачених крајева овако и лакше и сами научити да читају и пишу, као и да ће нестати потреба за поучавањем лицем у лице.

Међутим, све је ово наивно и кратковидо, ако не и помало тупаво.

Можда су данашња деца дигиталнија од својих наставника и родитеља, али нема никаквих доказа да они уче и сазнају ствари на другачији начин у поређењу са ранијим генерацијама.

Једно је знати како се рукује рачунаром, а нешто сасвим друго су читалачка и дигитална писменост, као и знање о образовним садржајима, те исходи учења.

Затим, то што данас заиста све може да се пронађе на интернету, не значи да треба укинути наставне садржаје, зло и наопако.

На интернету можемо да дођемо до сваке информације, али информације нису исто што и знање.

Нити је образовање један ТВ или паб квиз у којем такмичари само треба да дају тачне одговоре.

Образовање се тиче идеја, а не података.

И баш као што није нестала потреба за математиком откад постоје дигитрони, није нестала ни потреба за географијом, хемијом или историјом зато што постоји Википедија.

Најзад, програм Један лаптоп за свако дете неславно је пропао, пошто су деца своје лаптопове пре свега користила за разоноду, а не за учење.

Да ли изненађује што је дечурлија на својим компјутерима радије играла видео игрице, дописивала се и скидала музику, филмове и порнографију, уместо што је читала интерпретације и истраживала мотиве Ане Карењине?

С друге стране, технофобија (у образовању) подједнако је накарадна као и разуларена технофилија.

Саморазумљиве су бројне предности компјутера и интернета у учењу и настави, са пандемијом или без ње.

На пример, учење тада може да буде асинхроно, било где и било кад, што омогућује згодну флексибилност за нпр. оне ученике и студенте који су запослени, имају децу, негују старије родитеље и слично.

Оно развија дигиталне компетенције, и охрабрује укључивање и дискутовање (пошто је иза екрана, а не у групи у учионици).

Онлајн настава омогућује сиромашнијим ученицима и студентима да стекну образовање без скупоценог изнајмљивања станова по градовима, а електронски уџбеници такође су јефтинији и доступнији.

Међутим, практични изазови онлајн учења јесу пратећи осећаји самоће и изолованости, бар уколико се не омогуће заједнички рад и групни задаци.

Огроман проблем је смањење заинтересованости, односно потреба за значајном самодисциплином и унутрашњом мотивацијом, што капира свако ко је похађао бар један онлајн курс.

У мање развијеним земљама, постоји и тзв. дигитални јаз у смислу неједнаке доступности информационих технологија за мушкарце и жене, богате и сиромашне, у селу и граду…

Уобичајена заблуда, посебно у хронично запуштеној Србији, јесте она да чим је нешто у образовању дигитално, електронски и онлајн – то аутоматски представља модерно образовање или савремену наставу.

Одашиљање текстова за читање или готових презентација посредством Фејсбука, Вајбера или Гугла, само зато што су ти садржаји дигитални и дигитално послати, једноставно не обезбеђује довољан квалитет учења на даљину.

Суштина сваког процеса учења почива у интерактивности, сарадњи и комуникацији, као и у својеврсној заједници између ученика и студената међу собом, али и са учитељима и професорима.

А ово осећање заједништва најчешће може да обезбеди само физички контакт, у истој просторији, лицем у лице.

Коначно, резултати истраживања су тврди попут технологије камена за купус.

За већину ученика и студената, утицај најновијих геџета (лаптопова, таблета, интернета и сличних дрангулија) на њихове вештине читања, писања и рачунања, а у поређењу са ученицима у мање дигитализованим учионицама, стаје у три речи: нема значајних разлика.

Уколико у учионицу инсталирамо најновију паметну таблу са тачскрином и Јутјубом, ово је можда забавније за ученике и наставнике, а и директор може да се похвали опремом.

Али, подаци чврсто показују следеће.

Пре свега способност наставника да искористи ову технологију за квалитетну интеракцију и комуникацију са ученицима јесте она ствар која прави разлику између квалитетног и неквалитетног образовања.

Другим речима, поента није у технологији, поента је у учитељу или наставнику.

Пренапучени оптимизам пратио је сваку нову технологију или сокоћало на свету.

Могли смо се и опаметити досад.

Кад је измишљен телефон, технолошки пророци су тврдили да он представља најбољи противотров за провинцијализам и затуцаност.

Проналазач телевизора, Фајло Т. Фарнсворт, тврдио је да ће телевизија – окончати све ратове.

Па смо ипак остали и парохијални и ратоборни, док смо телефон и телевизију радије користили за васколико зезање, а не за образовање или мир у свету.

Такође, укапирајмо већ једном да је (загрејана) столица много савршенија технологија од компјутера.

Јер оно што више и не сматрамо нарочитом технологијом – заправо је најбоља технологија од свих.

Наиме, најбоље технологије јесу оне које не застаревају или трају у непромењеном облику, попут столице или књиге, папира и оловке.

А не шљаштећа технологија која застарева за пар деценија као нпр. графоскоп, дијафилм, аудио касета, видео касета,CD, DVD, USB , таблет…

Свака част дигитализацији, али најстарија сачувана одштампана књига је Дијамантска сутра из 868. године.

А хоће ли књиге у ПДФ формату трајати наредних 11 векова?

Учење у друштву, у физичком присуству или у школи, такође је једна од таквих трајних, генијалних и универзалних технологија.

Још од филозофских школа Платона и Аристотела у античкој Грчкој, и универзитета од средњег века.

Никад не губимо из вида да је технологија (у образовању) само средство, а не циљ по себи.

Не ради се о томе да ли је уџбеник дигиталан или папирнат, већ и шта и како у њему пише.

Не ради се о томе да ли је школска табла паметна или је лимена и маслинасто зелена, већ опет – шта наставник по њој шкраба.

Кредом од кречњака или прстима као по екрану смартфона, свеједно је.

И зато, уместо нарајцаног фокуса на технологију, треба нам оно што у друштву треба одувек – више фокуса на ученика и студента, односно на наставника и професора.

Просто је као рачунаљка: кад је реч о образовању, средства треба улагати у децу и у људе, а не (само) у технологију.

Па, изнова опијени новим технологијама, не стварајмо школовање и школу без – школе.

Пише: Алексеј Кишјухас

Извор: Данас

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама