Пробудила ју је ломљава стакла и тресак улазних врата. Утрчала је у кухињу и затекла мајку поред поломљеног тањира како мирно пали цигарету. Бацила је на њу кратак поглед, довољно да види да је плакала и рекла тобож незаинтересовано:
– Ах, па добро, више среће други пут!
Било је то треће јутро како се отац вратио. Поцрнео, свеж, као да је месецима био на мору, а не у Немачкој, како је рекао. Мајка га је прихватила иако су се прошлог пута растали у сличним околностима. Само што је тада мајци остао и сувенир – посекотина на левој обрви и металан укус крви у устима.
– Зашто то трпиш, мама? – питала ју је.
Мајка ништа није рекла.
Исте те недеље на часу грађанског васпитања гутала је кнедле и урезала нокте у дланове.
– Мислим да су жене које трпе батине у суштини глупе. – рекла је Татјана.
– Зашто тако мислиш, Татјана? – упитала је наставница.
– Како зашто? Ко би паметан и нормалан живео с неким ко га бије? Никад не бих дозволила да неко подигне руку на мене!
– Татјана, нема оправдања за насиље, слажем се, али ти не можеш знати какви су нечији породични односи и због чега… – Стефан се укључио у расправу.
– Због чега је неко глуп? – насмејала се Татјана, а са њом и пола одељења.
– Тишина, молим вас! – рекла је наставница. – Чини ми се да неки овде нису савладали лекцију из саосећања.
Онда је звонило и њен глас се изгубио у мноштву других гласова.
– Моја мама каже како неке жене заслужују батине. Мислим, ако си толико глупа да и даље живиш са истим човеком, онда и треба да те бије. – Татјана је наставила да прича на одмору. – Ево, на пример, у стану поред нас живи породица. Ха! Породица! – подсмехнула се. – Сви знају да је он бије и вара, а она се понаша као да то није ништа. Облачи се лепо, шета два деришта и дигне нос кад треба да се јави. Мислим, једно “добро јутро” је не би убило кад већ нису шамари. Ха ха ха!
– Знаш, Татјана, све док постоје жене које мисле да друга жена заслужује батине овај свет ће бити ружно место. – рекао је Стефан.
– А је л’? Ко каже?
– Ја кажем. Ваш проблем нису мушкарци…
– Не него смо саме криве! – ватрено је скочила Невена и истрчала из учионице.
Није имала снаге да слуша празна наклапања у школи, не кад су њени родитељи тог истог јутра поново извели исту сцену.
Зашто се једноставно не разведу? Док су друге девојке размишљале и причале о момцима, везама, љубљењу, облачењу и скидању, она је мислила само на ту једну ствар: зашто се једноставно не разведу? Зашто су се уопште венчали?
На њиховим свадбеним фотографијама увек би видела насмејана лица. Отац се кревељи скоро на свакој слици, искриви раме, загрли неку жену поред себе, мајка изгледа као да јој то не смета много. Има та једна слика где се он смеје и гледа у неког са стране, а она гледа у њега задивљено, као да стоји пред неким божанством и не може да верује да се удала за њега. Како су стигли одатле до летећих тањира у кухињи?
Понекад кад би покушавала да разуме, у мислима би јој искрсавала једна лепа успомена – како са родитељима прави Снешка Белића у дворишту. Тад би јој се у глави мешао њихов смех са шпицом цртаћа “Витез Која” и мирисом палачинки. Делује јој невероватно да су актери тог сећања људи који се годинама нису смејали заједно.
– Зашто се не разведеш, Јована? Убиће те овакав начин живота. – чула је како тетка саветује маму.
– Не могу да се разведем. Он, ми… Шта ћу после? Да претресају сви мој живот и прљав веш? Не, не, и овако је добро.
– Шта је добро, побогу? Нема га месецима, тобож ради у иностранству, да ти неки смешни динар, замаже ти очи ситним поклонима, а онда ти дебело наплати. Не смеш да допустиш више да те удари, разумеш?
– То се десило само једном. Добро, двапут. Шамари се не рачунају…
– Чујеш ли ти себе? Шта се онда рачуна? Помисли на Невену. Какав пример јој дајеш.
– Невена? Ма шта зна Невена?
А знала је. Одувек је знала. Кад у пола ноћи чује окретање кључа у брави, усхићене гласове, шапате, па ујутро накарадно смешкање и препозна у мајчиним очима ону глупаву, блентаву наду да ће овог пута бити другачије.
Већ после два дана осмех би заменила нека модрица, плакање по ћошковима, па свађа у пола гласа – да она не чује – и на крају довољно гласни ударци и увреде да могу чути сви.
Мајка је осцилирала од “љубав и страст су оно због чега вреди живети” до “сви мушкарци су свиње и пропалице”, али није одлазила. Нити га је од себе терала. Замишљала је колико би њихов живот био другачији да јесте.
Можда је Татјана у праву, можда је стварно глупа. Хоћу ли и ја једног дана бити тако глупа? – мислила је док је гледала преко стола како куца неком поруку. Знала је да пише оцу и да га моли да се врати. Можеш мислити каква драма.
– Шта ме гледаш? Зар не треба да идеш у школу?
– Мама, јеси ли икад размишљала да…
– Шта?
– Ништа. Морам у школу.
Знала је одговор. Компликовани људи не умеју да се разведу. Они само настављају да муче себе и све око себе.
Али шта зна Невена!
