Kada sam bio mlad, prilično sam se olako odnosio prema zadatku koji mi je dao Gospod u ovom životu – da budem otac. Čega ima teškog u tome? Vaspitavaj decu, hrani ih, proveravaj da li uče, jesu li bolesna. Reklo bi se, ništa naročito. Ali što deca postaju starija, to više čovek shvata kako to nije nimalo jednostavna stvar – voleti svoju decu.
Moja me deca stalno podsećaju da nisu moje vlasništvo… Time što ne slušaju, time što jure po stanu, tuku se, razbijaju posuđe, prosipaju lepak na odeću… Čim pokušam da ih sateram u „sopstvene“ okvire, o, kako se oni ogorčeno suprotstavljaju! I svaki put se ubeđujem: ONA NISU MOJA! To su posebni ljudi, samostalne beskonačnosti, a ja sam samo njihov zemaljski početak… Sećam se kada sam tek počinjao da budem otac. Tada sam tražio literaturu iz koje bih mogao da izvučem principe uspešnog vaspitanja. Sanjao sam o „metodici“… O, koliko sam tada knjiga pročitao! I svugde sam nalazio otprilike jedno isto: „kako pravilno učiniti da sve bude pravilno“. I pošteno sam se trudio: stavljao sam ih uz ikone, kadio ih, pevao sam na praznike tropare kao uspavanke nad krevecem mališana koji spava, i, uopšte, sve sam činio na pravoslavan način. Ne mogu da kažem da je to bilo nepravilno! Ali već tada mi se činilo da je to nekako pomalo izveštačeno; stalno je bio prisutan osećaj da nešto detetu namećem, kao da umesto njega proživljavam ono što ono može i hoće da proživi samo. Vremenom sam to duboko osetio i shvatio reči jednog mog poznanika: „Metodike su prošli vek. Na njih se može sasvim zaboraviti ako postoji želja da se bavimo samom stvari. 21. vek je vek ličnosno orijentisanih pristupa. A sve metodike su izgrađene na statistici i svođenju na prosek“. Sada to veoma dobro shvatam. Upravo zato sam se tada odrekao svog vaspitnog „forsiranja“. (više…)