Породицама у којима оба родитеља раде, а деца иду у школу или вртић није нимало лако. Да, јасно је да ником није лако и тачно је да и маме које остају код куће имају пуне руке посла. Али окупити се са породицом тек предвече, кад су сви већ уморни од читавог дана школе и посла, носи посебну димензију стреса помешану са грижом савести.
И, иако је радни дан прошао и неко би помислио да је време за уживање са породицом, обавезе код куће тек почињу. Треба:
- спремити вечеру
- убедити децу да је поједу
- проверити домаће задатке
- хитно ићи у набавку материјала за заборављени школски пројекат
- одвести дете на тренинг или неку другу активност
- припремити гардеробу за сутрадан
- убедити децу да је време за купање и прање зуба
- прочитати причу
- расклонити неред после заједничке вечери
- настави низ.
Да не помињемо свађе, препирке и понеки ударац који деца у међувремену размене.
У нашој кући, свако вече је темпо и све мора бити у минут испланирано. Муж и ја смо толико заузети и обузети покушајима да све стигнемо да, иако физички јесмо са децом читаво вече и њима се бавимо, нисмо стварно заједно. И кад их коначно сместимо у кревет и опустимо се на тренутак, обома нам прва мисао буде – нисам данас довољно времена провела с децом.
Што је потпуно нелогично јер смо све време били заједно. Али не на начин да проведемо квалитетно време и напунимо батерије љубављу.
Размишљали смо како да то решимо, али било је јасно да не можемо ништа од вечерњих активности просто да избацимо. Вечера се мора спремити, зуби се морају опрати, деца желе на тренинг.
А с друге стране, силно сам желела да се нешто промени.
Зато сам, једног дана кад смо сви улетели у стан у исто време после посла и школе и кад је фрка почела, викнула:
„Станите!“
Сви су се зауставили и погледали ме.
„Од вечерас, уводимо нову рутину. Сви за мном.“ – рекла сам.
Отишла сам у спаваћу собу где је наш велики кревет, села и рекла: „Ок, време је за породично мазуљање.“
Прво су ме збуњено гледали. После неколико секунди, ћерка је прва развукла усне у осмех и ускочила у кревет. За њом и остатак породице, па је настала озбиљна гужва. Кикотали смо се, голицали, смејали, било је и мало рвања ту. Већ пет минута касније, све се некако смирило, настала је тишина на тренутак и у ваздуху се могло осетити како сав стрес који смо накупили током дана – нестаје.
А онда? Деца су почела да причају о свом дану и шта се дешавало у школи и вртићу. А да их нисмо питали.
Ко је коме шта рекао, шта их је растужило, а шта насмејало… Током тих десетак минута били смо стварно заједно. А кад смо, након тих десет минута устали и прионули на посао спремања вечере, домаћих задатака и свега осталог, остатак вечери био је потпуно другачији него што то обично бива. И даље је било пуно посла који је требало урадити, али смо се овог пута више смејали. Деца су се мање свађала, око домаћег није било суза.
Наставили смо са овом рутином и сваке наредне вечери. Мислила сам да ће се њен ефекат смањивати, али, за чудо, није. Постали смо срећнији, имали смо више стрпљења једни за друге, лакше и брже смо решавали конфликте. Сад већ деца, кад се сви окупимо, сама одлазе у собу и зову нас да дођемо. То им је издувни вентил на крају дана који им помаже да избаце негативну енергију и напуне се позитивном, па су онда и вечерње обавезе много лакше за обавити.
Та мала промена која нам „одузме“ 10 минута дневно, дала нам је много. Дефинитивно – једна од најбољих ствари које смо урадили за породицу.