Моја слобода се звала тетка Мила. Тетка Милу је издао мој тата. А требало је само да је загрли

Foto: Canva

Моја слобода се звала Мила. Имала је балон плаве натапиране косе, црту крејона око очију са завијутком на мачије, плаву сенку, тесни црни кожни минић и ципеле на платформу. Била је последњи крик моде седамдесетих. Појављивала се на нашим вратима два пута годишње и мени је изгледало као да је склизнула са странице маминих часописа.

Са татом се грлила дуго на сопствено инсистирање јер је он остајао крут и поред свих њених настојања. Само би је после те навале благо помиловао по леђима. Мама се љубила три пута и Мила је ступала у кућу ношена облаком парфема, весело разгледала и гласно говорила. А затим би се спустила на колена, зажмурила, раширила руке. То је био знак за мене. Дотрчавала сам и остајала у њеном немом загрљају читаву вечност. Некад ми се чинило да дрхти.

После тога је настајало чекање…да се заврше све куртоазне реченице у којима је Мила деловала одсутно и резервисано…да се окончају разговори у којима су Милу нешто испитивали и нису били задовољни одговорима…да дође вече и сване наредни дан када ће мама и тата отићи на посао. Чим се после жагора у ходнику зачује затварање кваке на вратима, Мила је отварала врата моје собе. Још чупава и у спаваћици, насмејала би се и намигнула. То је био знак да слобода почиње.

Тапира косу и прича ми шта је све у последње време модерно. Шминка себе, па мене. Говори ми да сам најлепша душица, теткино једино вољено дете, прекида све, па ме грли и љуби, ставља пред огледало и каже: па, погледај колико си лепа. Онда се јуримо по кући. Једемо дуго и причамо, а њене приче нису као код других одраслих. Ја ту нисам мала, већ равноправна другарица, па растем ушушкана у радост и бучну реку њеног тамног гласа. Сто не распремамо јер немамо времена. Мила се брани: ма, пусти, неће они још доћи. Цртамо кредом по линолеуму у кухињи. Мажемо нокте црвеним лаком. Онда пуштамо музику и играмо. Ја прво уздржано и стидљиво, али она тад скочи, одврне на најјаче, па ме раздрма. Настаје окретање, скакање. Гледам је како полузатворених очију упија сваки такт и прати га немирним телом. Делује недодирљиво, сама себи довољна, али у паузи између песама, док намешта иглу на новој плочи, рука јој дрхти, у очима су јој сузе. Хвата ме за руку и води у нови ритам.

А онда је једном усред наше слободе упао тата. Прошетао је онако озбиљан по циркусу од куће и сео, а Мила се претворила у горопадну лавицу. Пре него што јој је ишта рекао, она је већ викала. Нису се они свађали. Све реплике су биле њене. Јер…не може он њој да одређује…нека је старији…има она право да живи како хоће…ко га је терао да дође раније…да ли он то опет нешто контролише…никада не би ни дошла да није овог детета. Затим је почела да плаче јер није имала родитеље, ни кућу, ни утеху када јој је било потребно, а дато јој је да има тако дрвеног брата. Плакала је исто као што је играла, страсно и немилице. На све то, мој отац је остао уздржан и тих. Само је излазећи из куће процедио: хајде, распреми овај русвај док се не вратимо.

Издао ју је, а мени ранио срце. Требало је само да је загрли.

Моја тетка је остала смањена и склупчана у фотељи. Села сам поред ње, утопила се у њу и тако смо остале без речи све до поднева. А онда смо брисале и склањале. Опет без речи. Умила ме је и очистила црвени лак са ноктију. Она је и даље ћутала, а мени се чинило да у мирису ацетона нестаје све оно што волим и што се више никада неће поновити.

Од тада је Мила долазила само на породична окупљања. Седела је измакнута и далека, одговарала када је морала и одлазила. У кући се о њој није причало, само су понекад до мене долазили рестлови забринутих и бесних опаски: сама је крива, могло се и очекивати, шта се ту може, ми смо све учинили.

Мила се заглавила у тесним вратима живота. Тако је нестала. Сурвала се у себе.

Када сам је последњи пут видела, није могла да говори. Тешко и споро ми је пружила руку и намигнула.

Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца