Сви велики људи које срећемо на свом животном путу могу бити наши учитељи – могу бити, али НИСУ

фебруар 7, 2019

Прави учитељ

Учитељ је продужена рука оних сила универзума које пресудно утичу на наш раст и развој. Они су савладали многе животне лекције, прочитали много књига, научили разне вештине, посвећено се бавили својим занатом, исправљали своје грешке и немају чега да се стиде. Својим постојањем, деловањем и печатом који остављају на свом путу, учитељи постају замајац наше воље, ослонац животне снаге, инспирација за наше изборе и стожер духовне вертикале.

Сви велики људи које срећемо на свом животном путу могу бити наши учитељи – и родитељи, и васпитачи, и наставници, и случајни сапутници на путовањима, и наше комшије, и колеге и директори, и наши пријатељи… Могу бити, али НИСУ… Ретки су они којима у свом зрелом животном добу или на крају животног пута можемо доделити ову титулу. Некада их и не препознамо, али то је до нас, а не до њих… Међутим, само се једна врста људи управо овако зове – по свом образовању, вокацији, улози коју има у нашем животу. И само они међу њима који у себи гаје лепоту, знање и доброту, и нештедимице деле дарове свог бића другим бићима да би човечанство расло – и у ширину и у висину – с правом носе име учитељ.

Као родитељи и као деца, као наставници и као људи, треба да научимо да правимо разлику између правих учитеља и оних који се само тако зову. Зато правимо ову кратку листу за лакше распознавање:

– онај који са нашом децом проводи највише њиховог будног времена, чује њихове највеће бриге и тајне, дужан је да их у сваком тренутку усмерава и води и то радо чини;
– онај који подучава топлом речју без тона који вређа и ко увек има примерен одговор на билионе дечјих радозналих недоумица и не стиди се да учи и да пита паметније, па тако и деци даје добар пример о учењу;
– онај који је учитељ у учионици, школском дворишту, на улици, у својој кући, у парку и у позоришту… ко је увек – — – исти, јер не постоји ништа боље у шта би се претворио, а не може да буде лош, чак и кад би хтео – то је најбољи водич за наше дете;
– васпитач и онај који подучава, брижан педагог и саветник кад устреба, прва помоћ у тешким ситуацијама, неко са ким се деца радо смеју и певају, чак и кад нису сигурни у своју музикалност.
Неко са ким се учи како се чита живот и како се пишу странице љубави и поверења, неко кога и у позном животном добу још увек можемо назвати тим именом – то је ПРАВИ УЧИТЕЉ.

Да ли се прави учитељ постаје или се неко рађа са таквим особинама, тешко је питање. Потребно је да постоје особине и склоности које воде човека на овај пут и које су урођене и чине део карактера. Важно је и искуство у примарној породици и сопственом школовању, али едукација сигурно доприноси повећању нивоа компетенција и знања потребних за бављење овим позивом. Поготово ако је едукација перманентна, квалитетна и мотивише нас да примењујемо научено. Јер, све вештине се вежбају, па и оне које се тичу методике и педагошких поступака.

У вези са свим овим што смо до сада написали о правом учитељу, може се на другачији начин посматрати дилема када је реч о ауторитету и социјалном статусу учитеља у Србији данас, али и у блиској и даљој прошлости. Социјални статус није се значајно променио, али ситуација са ауторитетом учитеља јесте много лошија него у прошлом времену, а то је последица многих околности које су допринеле да се поштовање према васпитачима и едукаторима деце уруши или нестане, као и преокренутог система вредности и става самих учитеља према свом позиву и према животу.

Оно што нас занима јесте одговор на питање да ли деца, родитељи и друштво данас могу да поштују и уважавају учитеља у Србији. Сигурна сам да могу! Деца и родитељи препознају и поштују труд и знање. Што се тиче друштва, ту би се дало штошта поправити… Али, велики људи никада нису радили ствари због јавног признања или повластица. Срећа јесте у томе да човек ради оно што воли и да види резултате свог рада. У овом случају, то су задовољна, образована деца која усвајају правилне моралне норме и вештине за живот. И ако једно дете добро усмеримо, довољно је да кажемо да је наш живот имао смисао и сврху. Када их има на хиљаде, сврха је испуњена у потпуности.

То је онај извор са кога тече мотивација за праве учитеље. Извор који никада не пресуши. Гејзир који нас греје и чини да наше амбиције расту и да сањамо све смелије снове – да децу што боље подучимо, припремимо за живот, усмеримо на прави пут, објаснимо им откуда сумње и немири и шта значе падови и успони. То што нам враћају својим топлим осмесима и ведрином у очима, захвалношћу у срцима и одлукама које доносе за свој даљи живот – то никада није имало, нити ће имати цену. А што нема цену, не може се ни купити, тако да прави учитељ добија оно што други не могу ни да купе…

 

Аутор: Јасмина Франолић, директор Основне школе “Савремена”

Извор: institut.edu.rs/pravi-ucitelj/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама