Не прође дан да на разним родитељским страницама које пратим не налетим на неки пост огорченог мужа и оца због тога што су све обавезе око куће и породице пале на његова плећа. А онда се јави још њих педесет да каже да су и њихове жене исте, уз обавезан коментар да су заправо све то „татине размажене ћерке”. Ужасно ме нервира то што се све жене стављају у исти кош. Код мене на послу – такође. Окупе се мужеви, па кад крену да се жале, рекао би човек кад их слуша да већина жена после напорног дана на послу само легне на кауч, отвори пиво, узме даљински и игнорише све око себе, док се мужеви који су такође цео дан радили – ломе око вечере, веша, чишћења, ситне деце.
Е па, није тако!
Моја супруга, али и неколицина у мом окружењу свакодневно помажу својим мужевима око деце и кућних послова. Чини ми се да се ти добри примери не помињу довољно, што није у реду. Када бисмо тим женама показали колико ценимо њихов труд, оне би се сигурно трудиле и више, па би мотивисале и друге у свом окружењу да се мало укључе, уместо што се у сопственој кући понашају као у хотелу.
Ево, баш данас, кад је дошла с посла, моја супруга није питала шта има за вечеру, већ је питала да ли ми треба помоћ да припремим вечеру! Поставила је тањире и поиграла се с децом док сам ја завршио у кухињи. После тога је опрала суђе, док сам ја опеглао веш. У нaшој кући су обавезе одувек биле подељене и никад се није очекивало од мене да обављам све кућне послове.
Зато, желим да поручим свим женама, и онима које помажу и онима које мисле да је довољно то што одлазе на посао и доносе плату:
Није срамота да жена узме усисивач.
Није срамота да жена скува ручак и направи колаче.
Није срамота да причува децу да би и муж имао мало времена за себе.
Нису то само његова деца, већ и њена!
Драги мужеви, ви који имате жене које, попут моје супруге, учествују у свим аспектима породичног живота, које брину и о томе да ли дете има све што му је потребно, да ли му треба нови пар патика, нова тренерка или ранац, које пакују ужину, брину о календару вакцинације, похвалите се! Нека ти позитивни примери надвладају оне негативне којих ће, сигуран сам, чак и у нашем окружењу временом бити све мање.
Али, да би се то десило, ми морамо од својих супруга да очекујемо више. Морамо бити свесни тога да, иако сада и мушкарци и жене зарађују, не смемо обезвредити онај део посла који се обавља у кући. Морамо тражити од њих да то поштују и део обавеза преузму на себе.
На крају крајева, не живимо више у 19. веку!
Или, ипак живимо?
A. Ц.