Ne prođe dan da na raznim roditeljskim stranicama koje pratim ne naletim na neki post ogorčenog muža i oca zbog toga što su sve obaveze oko kuće i porodice pale na njegova pleća. A onda se javi još njih pedeset da kaže da su i njihove žene iste, uz obavezan komentar da su zapravo sve to „tatine razmažene ćerke”. Užasno me nervira to što se sve žene stavljaju u isti koš. Kod mene na poslu – takođe. Okupe se muževi, pa kad krenu da se žale, rekao bi čovek kad ih sluša da većina žena posle napornog dana na poslu samo legne na kauč, otvori pivo, uzme daljinski i ignoriše sve oko sebe, dok se muževi koji su takođe ceo dan radili – lome oko večere, veša, čišćenja, sitne dece.
E pa, nije tako!
Moja supruga, ali i nekolicina u mom okruženju svakodnevno pomažu svojim muževima oko dece i kućnih poslova. Čini mi se da se ti dobri primeri ne pominju dovoljno, što nije u redu. Kada bismo tim ženama pokazali koliko cenimo njihov trud, one bi se sigurno trudile i više, pa bi motivisale i druge u svom okruženju da se malo uključe, umesto što se u sopstvenoj kući ponašaju kao u hotelu.
Evo, baš danas, kad je došla s posla, moja supruga nije pitala šta ima za večeru, već je pitala da li mi treba pomoć da pripremim večeru! Postavila je tanjire i poigrala se s decom dok sam ja završio u kuhinji. Posle toga je oprala suđe, dok sam ja opeglao veš. U našoj kući su obaveze oduvek bile podeljene i nikad se nije očekivalo od mene da obavljam sve kućne poslove.
Zato, želim da poručim svim ženama, i onima koje pomažu i onima koje misle da je dovoljno to što odlaze na posao i donose platu:
Nije sramota da žena uzme usisivač.
Nije sramota da žena skuva ručak i napravi kolače.
Nije sramota da pričuva decu da bi i muž imao malo vremena za sebe.
Nisu to samo njegova deca, već i njena!
Dragi muževi, vi koji imate žene koje, poput moje supruge, učestvuju u svim aspektima porodičnog života, koje brinu i o tome da li dete ima sve što mu je potrebno, da li mu treba novi par patika, nova trenerka ili ranac, koje pakuju užinu, brinu o kalendaru vakcinacije, pohvalite se! Neka ti pozitivni primeri nadvladaju one negativne kojih će, siguran sam, čak i u našem okruženju vremenom biti sve manje.
Ali, da bi se to desilo, mi moramo od svojih supruga da očekujemo više. Moramo biti svesni toga da, iako sada i muškarci i žene zarađuju, ne smemo obezvrediti onaj deo posla koji se obavlja u kući. Moramo tražiti od njih da to poštuju i deo obaveza preuzmu na sebe.
Na kraju krajeva, ne živimo više u 19. veku!
Ili, ipak živimo?
A. C.