“Имам девојчицу од 2,5 године која се плаши друге деце. Од рођења смо стално у парку, а кад је мало порасла почели смо да идемо и у играонице. Веома весела, брза, воли да трчи, скаче, али од пре неколико месеци, када је изведем у парк, само стоји држећи ме за руку. На тобоган хоће само ако је празан без деце… Све ме то брине. Иначе, од рођења не воли да је неко пипка и грли, посебно мала деца и непознати. Док јој нико не прилази све је ок. Не иде у вртић, ја је чувам али исто тако не иде ни моје другарице дете које се сасвим другачије понаша.
Како је ослободити? Да ли је то пролазна фаза? Или је једноставно таква? Хвала.”
Ово питање стигло нам је од читатељке, а ми смо га, наравно, проследили нашој Сунчици Јовановић, психологу и психотерапеуту.
Ево њеног одговора:
Здраво,
За сваки конкретан савет који се може односити на вас потребан је разговор, уколико Вас ове ситуације забрињавају, попричајте са стручњаком, верујте својој интуицији.
Из овога што сте написали могу рећи да у сваком случају треба да поштујете жеље и потребе које дете има и да је не форсирате ни у чему што не жели, а са друге стране да не идете у повлађивање и потпуно да је изолујете од животних и социјалних фрустрација. То би значило да је водите и даље у одређеној мери на игралишта или места где има деце, поштујте у том окружењу њене потребе, ако жели да шета ван игралишта нека шета, понудите и вратите је некад опет у игралиште и будите уз њу, вероватно ће некада бити у окружењу мирније дете које није продорно и не иде на прву лопту ка другима. Ни Ви, претпостављам, не волите да Вас грли непозната особа Ваших година, иако можда Ви волите да грлите „непознату“ децу када их видите јер су Вам слатка (децу наших познаника, родбину, они су нама познати, али ми смо њима непознати).
Деца пре треће године нису у потпуности спремна за социјализацију у правом значењу те речи, не знају да се друже, играју, можда на тренутке изгледа као да уживају, али већ после неког времена настаје проблем у комуникацији, односно тек треба да уче сва социјална правила и кроз све неспоразуме да развијају социјалне вештине. Нису сва деца иста, нека воле на прву лопту да прилазе другој, а њима то, опет, смета (и код одраслих је оваква подела, неко виче и прича одмах кад уђе у просторију, а некоме треба времена да се отвори и разговара). У тим случајевима сасвим је у реду да подржите Ваше дете, да кажете оно што видите: „Смета ти то што те дечак или девојчица грле одмах кад су те видели, не знаш ко су они, видим да ти не прија. Хајде да се одмакнемо мало док се не упознате полако.“
Бебе се већ на рођењу разликују у темпераментима и осетљивости на спољашње стимулусе и могу се разликовати по интровертним или екстравертним предиспозицијама, што значи у првом случају децу може ометати велики број стимулуса у спољашњој средини (бука, светло, много људи, деце итд..), воле околину у којој има мање играчака и садржаја на који се могу фокусирати, док у другом случају другој деци треба више стимулације у околини да би им било занимљиво, воле више људи, бучнија места, светлеће играчке, гласну музику, тада уживају и осећају се као свој на своме, продорнији су, одмах са врата постављају питања итд…
Све разлике треба поштовати и полако учити децу социјалним правилима понашања у друштву. Родитељи деце која трче ка другој деци одмах кад их виде и ако другом детету то не прија, не узвраћа му интеракцију истом мером, такође могу валидирати дететове потребе на пример овако: “Видим да си срећан/срећна што је дошао дечак и девојчица и одмах би да га/је загрлиш, међутим њему/њој то не прија, сачекај мало, играј се са камиончићем док се не упознате полако.“
Временом, највише се и слажу комплементарни темпераменти, неко ко је продорнији и онај који је повученији.
То могу, а и не морају бити стабилне црте личности.
У сваком случају, пратите дете и његова осећања и не изолујте га потпуно од онога што не воли. Ако је интровертније дете, не одвлачите га потпуно из бучних места (играоница ,на пример), а ако је екстровертније, не избегавајте да га водите на места на којима је тишина или нема много стимулуса у којима ће брзо да му буде досадно (ливаде, библиотеке итд…), само смањите број излагања ономе што детету не прија.
На пример, интровертније дете може одмах почети да плаче када друго дете не одустаје од контакта са њим, када види нешто што баш жели неће потрчати исте секунде за тим, него ће полако прилазити, смешкати се, чекати одобрење, када уђе у просторију са више људи или када је родбина присутна, неће одмах комуницирати, требаће му времена да се ослободи, повући ће се, иако му се види на лицу да му је драго што су сви ту, а затим ће касније, после неког времена, када родбина на пример престане да иницира контакт са њим, оно само њима прилазити и траћити интеракцију.
Код екстровертније деце иде све обрнуто, када виде нешто што желе или неког кога воле одмах ће потрчати ка томе, узети то без обзира на препреке, одмах ће питати родбину нешто, ступити у комуникацију, грлити, смејати се, показивати шта све има, тражити да неко дође, неће волети кад су сами у кући или стану са само једном одраслом особом, волеће покретне играчке и требаће им више простора за коришћење свог тела, скакање, трчање итд…
У оба ова екстремна случаја (већина деце је на средини и нагиње ка једној крајности од ова два) не треба грдити, одбијати и омаловажавати дете зато што је такво какво јесте, интровертније јер је наводно „непристојно, повучено, не воли људе, уображено, озбиљно“ а екстровертније јер је наводно „немогуће, безобразно, бахато, грубо“. Осим ових отворених речи, деца осећају и невербалне знакове недопадања код родитеља, осећају да се родитељу не свиђају јер су такви какви јесу, било „повучени“ или „нападни“.
Као родитељ, попричајте сами са собом, будите искрени и реците себи да бисте можда више волели да имате дете другог темперамента, или да баш волите што је дете тог темперамента и освестите то код себе. Волите дете онакво какво је, не онакво какво бисте ви волели да буде (да ли се слаже са вашим темпераментом или не) или околина. Покажите му то, покажите да прихватате то што је „повучен“ или „нападан“. Под наводнике стављам речи јер ниједно дете нема намеру то да буде, сва деца воле људе и контакте са другима, само је разлика у броју истовремено присутних и начину на који ступају у интеракцију.
Окружење детета му нуди етикете које значе да није добар такав какав је у суштини свог маленог бића.
Аутор: Сунчица Јовановић, мастер психолог, сертификовани психотерапеут и животни тренер О.Л.И. психодинамске интегративне психотерапије.