Моје дете ове године завршава први разред. Велика ствар за нас, родитеље, а за њу, само још један корак више, исти као и сваки претходни. Од вртића се у својој главици одмакла таман колико и физички (вртић и школу дели само једна ограда).
Игра јој је и даље задатак број један. Домаћи задатак гледа да уради што брже, како би јој одузео што мање времена. Радо чита, још радије црта, преврће очима на сабирање и одузимање.
У другом разреду све то превртање очима биће претворено у бројке од 1 до 5. Те бројке требало би, каже систем, да јој кажу колико вреди. Али, ја то нећу дозволити. Док у чуду посматрам родитеље старије деце како панично сабирају оцене јурећи просек, како сад, на крају године уче са својом децом да би извукли ту оцену више, обећавам себи да нећу бити ТАЈ родитељ. И да моје дете неће бити ТО дете које стрепи од оцене, од школе, од контролног.
Да, рећи ћете, али ако не осети стрес и страх неће имати мотив да учи дан-ноћ и поправи просек. А ако не поправи просек, нема довољно бодова да упише ту школу чији назив кад изговориш засијаш од поноса.
Ако је то звучно име школе коју је дете уписало оно што нас и то дете чини поносним, значи да смо негде успут баш много погрешили.
Понос је кад дете зна шта жели и само, свесно иде ка том циљу.
Понос је и оно дете које још није сигурно, али се тражи и у том тражењу открива о себи ствари које до јуче није знало.
Понос је и дете које упише школу за коју треба 90, али и оно које упише школу за коју треба 60 бодова.
Понос је дете које ће у школском дворишту прићи другу кад види да је тужан или сам.
Понос је дете које ће приметити другара који има поцепане патике и пожелети да му помогне да дође до новог пара.
Понос је дете које од својих родитеља не тражи више него што могу да му дају.
И понос су родитељи и наставници који децу не процењују кроз те бројке у дневнику.
Понос је моја ћерка и њених неколико другарица који су свог другара из разреда „натерали“ да проспе пепси који је донео за ужину и у флашицу сипа воду јер је вода здрава.
Није понос ова или она гимназија јер је ствар престижа уписати баш те школе за које треба највећи број бодова. Па шта ако упише ону другу, „слабију“ гимназију? Ону у којој наставници баш и нису захтевни? Рећи ћу вам шта, а ви не реците ником. Можда су баш ти наставници потребни сваком детету. Да не траже за петицу знање доктора наука већ да детету оставе време за игру, дружење и развијање својих талената. За прави рад на себи. Можда та, „слаба“ гимназија остави вашем детету времена да научи да шије или да програмира. Да почне да пише песме или да после школе ради додатни посао. Да види како изгледа имати посао и осети задовољство јер је џепарац сам зарадио.
Зато, не јурите бројеве и бодове. Помозите својој деци да нађу себе и оно што је њихов дар. Можда ће ваш син бити нови Џејми Оливер, а ћерка палеонтолог светског гласа. Можда ће бити учитељица у школи коју је завршила, а можда одлична медицинска сестра. Важно је да избор буде само њихов. И важно је да буду срећни.
И зато, ако их погледате и видите страх, стрес, напетост сад кад се закључивање оцена ближи, знајте да треба много тога да се промени. И почните одмах.
А. Ц.