Moje dete NE MORA biti odličan đak

jun 13, 2022

Moje dete ove godine završava prvi razred. Velika stvar za nas, roditelje, a za nju, samo još jedan korak više, isti kao i svaki prethodni. Od vrtića se u svojoj glavici odmakla taman koliko i fizički (vrtić i školu deli samo jedna ograda).

Foto: Canva

Igra joj je i dalje zadatak broj jedan. Domaći zadatak gleda da uradi što brže, kako bi joj oduzeo što manje vremena. Rado čita, još radije crta, prevrće očima na sabiranje i oduzimanje.

U drugom razredu sve to prevrtanje očima biće pretvoreno u brojke od 1 do 5. Te brojke trebalo bi, kaže sistem, da joj kažu koliko vredi. Ali, ja to neću dozvoliti. Dok u čudu posmatram roditelje starije dece kako panično sabiraju ocene jureći prosek, kako sad, na kraju godine uče sa svojom decom da bi izvukli tu ocenu više, obećavam sebi da neću biti TAJ roditelj. I da moje dete neće biti TO dete koje strepi od ocene, od škole, od kontrolnog.

Da, reći ćete, ali ako ne oseti stres i strah neće imati motiv da uči dan-noć i popravi prosek. A ako ne popravi prosek, nema dovoljno bodova da upiše tu školu čiji naziv kad izgovoriš zasijaš od ponosa.

Ako je to zvučno ime škole koju je dete upisalo ono što nas i to dete čini ponosnim, znači da smo negde usput baš mnogo pogrešili.

Ponos je kad dete zna šta želi i samo, svesno ide ka tom cilju.

Ponos je i ono dete koje još nije sigurno, ali se traži i u tom traženju otkriva o sebi stvari koje do juče nije znalo.

Ponos je i dete koje upiše školu za koju treba 90, ali i ono koje upiše školu za koju treba 60 bodova.

Ponos je dete koje će u školskom dvorištu prići drugu kad vidi da je tužan ili sam.

Ponos je dete koje će primetiti drugara koji ima pocepane patike i poželeti da mu pomogne da dođe do novog para.

Ponos je dete koje od svojih roditelja ne traži više nego što mogu da mu daju.

I ponos su roditelji i nastavnici koji decu ne procenjuju kroz te brojke u dnevniku.

Ponos je moja ćerka i njenih nekoliko drugarica koji su svog drugara iz razreda “naterali” da prospe pepsi koji je doneo za užinu i u flašicu sipa vodu jer je voda zdrava.

Nije ponos ova ili ona gimnazija jer je stvar prestiža upisati baš te škole za koje treba najveći broj bodova. Pa šta ako upiše onu drugu, “slabiju” gimnaziju? Onu u kojoj nastavnici baš i nisu zahtevni? Reći ću vam šta, a vi ne recite nikom. Možda su baš ti nastavnici potrebni svakom detetu. Da ne traže za peticu znanje doktora nauka već da detetu ostave vreme za igru, druženje i razvijanje svojih talenata. Za pravi rad na sebi. Možda ta, “slaba” gimnazija ostavi vašem detetu vremena da nauči da šije ili da programira. Da počne da piše pesme ili da posle škole radi dodatni posao. Da vidi kako izgleda imati posao i oseti zadovoljstvo jer je džeparac sam zaradio.

Zato, ne jurite brojeve i bodove. Pomozite svojoj deci da nađu sebe i ono što je njihov dar. Možda će vaš sin biti novi Džejmi Oliver, a ćerka paleontolog svetskog glasa. Možda će biti učiteljica u školi koju je završila, a možda odlična medicinska sestra. Važno je da izbor bude samo njihov. I važno je da budu srećni.

I zato, ako ih pogledate i vidite strah, stres, napetost sad kad se zaključivanje ocena bliži, znajte da treba mnogo toga da se promeni. I počnite odmah.

A. C.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Moje dete NE MORA biti odličan đak"

  1. Bojana kaže:

    I za medicinsku skolu treba puno bodova.
    Ako si losiji djak svi te progone od nastavnika,ucenika,njihovih roditelja.
    Nemoj sa njim da se druzis.
    A tek elektronski dnevnik isaran najgorim uzasima.
    Ta deca koja nemaju sve petice su proganjana deca.
    Tek ste krenuli.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama