Nije uzalud neko pametan rekao – za odgajanje zdravog deteta potrebna je BLAGA oskudica i PUNO ljubavi

april 26, 2020

Nije uzalud Duško Radović rekao da deca ne treba da imaju svoju sobu, jer se onda otuđe od roditelja. I da se najviše mrzi u velikim i lepo opremljenim stanovima.

Kao detetu, bilo mi je sasvim smešno i preterano da na svakom koraku od starijih sugrađana, rođaka i komšija čujem kako svaka priča o deci počinje sa „ova današnja omladina“ ili „u moje vreme to tako nije moglo…“. Kako vreme prolazi, u potpunosti shvatam rečenice koje počinju tako.

Setim se uvek Antićevih stihova: „Ja čuvao, ljudi, ovce, tamo negde na kraj sveta, mojoj deci kajmak smeta, luk im smeta, sve im smeta. Ja krčio s ocem šumu još i sad mi šake bride, mome sinu gospodinu teško da po mleko ide. Teško mu da đubre baci, sramota ga da ga vide…“

Sada znam na šta su mislile bakice u trolejbusu, kada su se iščuđavale mladim naraštajima. I znam na šta je mislio Mika Antić kada je pisao ove stihove. Samo, nikada ne smatram da su deca kriva što čovečanstvo ubrzano razvija tehnologiju, i što je vreme takvo kakvo jeste – moderno, nemoralno i brzo poput svetlosti. Odrasli su svet napravili takvim i poklonili ga svojoj deci. A deca ko deca, što im više daješ, sve im više treba… i naravno, sve su manje zahvalna.

Gledam „ovu današnju omladinu“ i ličim sebi na staro gunđalo. Čemu tolika potreba za prenaglašenošću? Počev od preglasnog govora u prevozu, prečestih i sočnih psovki, izvrtanja rečnika? Zašto devojčice žure da budu seksualni objekti, ističu svoje jedre i devičanske (ili možda ne?) obline, strancima na izvol’te? Buše pupkove, noseve i obrve, farbaju se prerano (kancerogenim bojama), sunčaju u solarijumu da bi ličile na razgolićene lepotice iz muzičkih spotova? U čemu je draž? Šta su im to odrasli oduzeli od detinjstva da toliko žure da porastu? Ili su im možda ponudili na tacni previše toga primamljivog iz sveta odraslih? Možda je u tome greška?

Za hordom „uspešnih“

Krivac sigurno postoji, ili nekoliko njih. Sada, i da ih obeležimo i nađemo, prekasno je. Problem nije od juče. Neko će za sve okriviti famozne i stvarno strašne devedesete. Tada je sve počelo. U redu, naravno da je indoktrinacija, medijska i realna, učinila svoje. Veličanje turbo folk zvezda, mafijaša, sponzoruša i njihov naizgled lagodan i pun izobilja „dolče vita“ bio je putokaz generacijama. Naravno, nisu svi pratili takve putokaze. Nasuprot njima, propali srednji sloj, i fakultetski obrazovani ljudi ostali su bez posla i čučali kraj puteva švercujući naftu, mađarske salame i rumunske čaše. Deca su gledala sve to i shvatila da ne žele da studiraju da bi sutra bili „sivi ekonomisti“ pa su išla za hordom „uspešnih“. Put kojim se i inače ređe ide zarastao je u trnje. Dobro, kažem ja sebi, ali nisu svuda u svetu imali sankcije, paravojne formacije, ratište i sponzoruše. A omladina im je ista takva, ako ne i gora. Šta se njima desilo?

Duše bez nadzora

Gledam, recimo, u predgrađu, skoro svaka kuća ima urađenu izolaciju sa fasadom. Lepo. Leti, svaka druga kuća raširi bazene, letnjikovce, ležaljke… Baš lepo. Pomislim da su i Srbi zaimali para. Vidim da većina lepo živi. A onda tako, u prolazu, čujem da su im deca postala ovo ili ono, uvek nešto negativno, naravno. Da su završila u zatvoru, da su se propili, ili se odvikavaju od narkotika… Možda se u toj jurnjavi za novcem i materijalnim ugođajem mlade dušice ostave bez podrške i saveta. Bez nadzora. I onda vetrovi, oluje i štetočine oblikuju ostavljenu biljku, tj. nečije dete, prema svojim merilima. Nije uzalud neko pametan rekao da su za odgajanje zdravog deteta potrebni blaga oskudica i puno ljubavi. Upravo. Ne laptopovi, bazeni, silikonske grudi i pirsing. Oskudica, baš to. Nije uzalud Duško Radović rekao da deca ne treba da imaju svoju sobu, jer se onda otuđe od roditelja. I da se najviše mrzi u velikim i lepo opremljenim stanovima.

Oni će uvek hteti još

Sa druge strane, „sunca mamina“ i „ljubi ih tata“ nisu sposobni da se izbore sa najjednostavnijim problemima. Da prežive svakodnevicu. Odmah padaju u depresiju i posežu za pomoćnim sredstvima, alkoholom, dizačima raspoloženja. Ne znaju ni supu iz kesice da naprave kad ostanu sami, ali žurku i te kako umeju da organizuju. Ništa sebi ne umeju da spreme, ali skupiće društvo za roštilj u prirodi. Voće ostavljaju da trune u činiji, ali energetska pića i alkohol će konzumirati. Ako dobiju slabu ocenu u školi, a slučajno planiraju da je poprave, reći će da je profesor „mentol“ i da kod njega svi imaju najviše dvojke, i zahtevaće da im pored svih pirsinga i tatua date novac i za privatnog profesora. Ako se ne budu uklopili u društvo, zbog svojih ljudskih osobina ili nekih drugih razloga, okriviće vas što nemaju bolji telefon, bolje patike, što nisu išli na ekskurziju sa svima.

Ako stalno budu van kuće, to je zato što je nameštaj u vašoj kući star, demode, ofucan ili nešto slično i njih je „blam“ da tu dovedu svoje prijatelje. Opet će roditeljima nabiti osećaj krivice i neostvarenosti. Roditelji će raditi više i davaće im još više, a oni će uvek hteti još. Dodatna zarada roditeljima će oduzeti još više porodičnog vremena koje su mogli da provedu zajedno. Međutim, još novca roditeljima će uliti lažni osećaj da su deci pružili sve, a od dece nastaviti da pravi male snobove kojima je još uvek svega malo i uvek im nešto nedostaje.

Slika i prilika roditelja

Tako dolazimo do konačnog, poklapajućeg faktora koji povezuje decu u Srbiji i onu širom belog sveta. Ta belosvetska imaju još više, i novca i ugađanja roditelja. A da bismo udovoljili ovoj našoj, mi puštamo čekove bez pokrića i radimo prekovremeno. Roditelji su svuda isti. I deca, takođe. Zato ona maločas pomenuta oskudica ima važnu ulogu: okrenuće decu knjigama, u nedostatku interneta, u odsustvu društvenih mreža – pravim prijateljima sličnih interesovanja, a u odsustvu novca za svakodnevne noćne izlaske – nekom korisnom hobiju. Nikada izgovor ne sme da nam bude da „to imaju sva deca“, i da je „takvo vreme“.

Deca su slika i prilika svojih roditelja, pa ako mi nismo internet ili telefonski manijaci, već su manje šanse da će njima to biti neophodno. U bilo šta što volimo da radimo, a smatramo korisnim i zabavnim, treba da ih uključimo lagano i nenametljivo. Da ih osluškujemo, hrabrimo i podržavamo. Ne da ih zatrpavamo poklonima. Da kritikujemo kad treba – ponašanje, a ne njih kao osobe. Da ih ubedimo u istinitost one mudrosti da su roditelji jedine osobe koje žele da deca budu bolja od njih. Jer kada to shvate i iskreno poveruju, onda će znati da im mislimo dobro i neće krenuti stranputicom.

Piše: Jasmina Jovanović

(Roditelj & dete, jun 2013.)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama