Ne sedim ovde, čitavih pet metara od svoje dece, zato što sam suviše lenja da ustanem. Sedim ovde zato što ih nisam dovela u park da bi naučile kako da manipulišu drugima i nateraju ih da rade njihov posao. Dovela sam ih ovde kako bi naučile da stvari rade same.
Dragi roditelji iz parka:
molim vas ne podižite moje ćerke na vrh penjalice, naročito nakon što sam im upravo rekla da im neću pomagati u tome i ohrabrila ih da pokušaju same.
Ne sedim ovde, čitavih pet metara od svoje dece, zato što sam suviše lenja da ustanem. Sedim ovde zato što ih nisam dovela u park da bi naučile kako da manipulišu drugima i nateraju ih da rade njihov posao. Dovela sam ih ovde kako bi naučile da stvari rade same.
Nisu ovde kako bi bile na poslednjoj prečki, već da nauče da se penju. Ako to ne uspeju same, preživeće razočarenje. Štaviše, imaće cilj i podsticaj da taj cilj dostignu.
U međuvremenu, neka koriste stepenice. Želim da im dosade sopstvena ograničenja i da pokušaju da ih prevaziđu sopstvenim trudom, bez moje pomoći.
Moj posao nije – a sigurno nije ni vaš – da sprečite moju decu da se osete frustriranost, strah ili neprijatnost. Kad bih to radila, oduzela bih im priliku da nauče da ta osećanja nisu smak sveta, već da mogu biti prevaziđena ili iskorišćena u njihovu korist.
Ako se zaglave, nije moj posao da ih odmah spašavam. Tako bih im otela priliku da nauče kako da se smire, procene situaciju i pokušaju da se iskobeljaju same.
Nije moj posao da ih čuvam od padanja. Na taj način bih im onemogućila da nauče da je padanje moguće ali da je vredno rizika, i da mogu posle ponovo da ustanu.
Ne želim da moje ćerke nauče da ne mogu prevazići prepreke bez pomoći. Ne želim da nauče kako se velike stvari mogu postići bez napora. Ne želim da nauče da imaju pravo na nagradu i zasluge bez truda.
Jer – a ovo vaš može iznenaditi – ništa od toga nije istina. A ako im i za trenutak dozvolim da pomisle da jeste, nisam uspela kao majka.
Želim da moje ćerke upoznaju ushićenje usled prevazilaženja straha, i ostvarenja uspeha kroz napor.
Želim da veruju u sopstvene mogućnosti i budu samouverene i odlučne u svojim naporima.
Želim da prihvate svoja ograničenja dok ne otkriju da ih mogu prevazići sopstvenom snagom.
Želim da budu sposobne da donose sopstvene odluke, razvijaju sopstvene veštine, preuzimaju sopstvene rizike i izlaze na kraj sa sopstvenim osećanjima.
I želim da se se na penjalicu penju bez ičije pomoći, koliko god dobronamerna ona bila.
Zato što mogu. Znam to. A ako im dam malo prilike, i one će to uskoro znati.
Tako da ću vam biti zahvalna ako se povučete i pustite me da ovde radim svoj posao, koji se uglavnom sastoji od odolevanja istim onim nagonima kojima vi udovoljavate, ujedanja za jezik svaki put kad želim da viknem “PAZITE” i svesne, teške odluke da se povučem usmesto da pritrčim.
Kako budu rasle, prečke će samo postajati sve više, strašnije i teže za popeti. Ne znam za vas, ali ja bih radije da im pomognem da veštine steknu sada, kad greška znači samo čvorugu ili odrano koleno koje može izlečiti poljubac, kada se i najviše brdo može osvojiti uz bodrenje pesmicama, i dok im onih pet metara između nas i dalje deluje kao velika udaljenost.
Piše: Kejt Basvord Bejker
Izvor: Almeda patch
Prevod: www.detinjarije.com
Poštovana Kejt,
upavu ste da moraju da nauče neke stvari same ali posao roditelja i jeste da im pomaze.
Deca ce kad odrastu shvatiti da je to bilo manipulisanje nad njima.
Ja se nebih baš obradovala da mi je majka,dok sam se ja sama igrala,sedela 5 metara od mene
čekajuci da mi se nešto dogodi.Nešto,što bi je navelo da ustane i malo mi pomogne.
Iskreno,prema Vašem stavu,ne verujem da bi ste pomogli Vašem detetu ako bi mu prilaio neki stranac!
Ovim komentarom govorim Vam da to Vaše ‘pomaganje’ nije toliko zabavno deci koja se osecaju kao bez majke.
Nadam se da me razumete.
Poštovana Marijana,
bojim se da ste potpuno pogrešno shvatili članak. Savjetujem da ga pročitate još jednom.
Pozdrav,
Saša
Draga Marijana, imam 17 godina i kada sam bila mala majka me je uvek pustala samu. Sama sam ucila da vozim bicikl bez tockica, padala sam mnogo puta bila u zavojima, ali na kraju sam naucila. Svako vece sam isla na teren da igram fudbal sa decacima i po nekoliko godina starijim od mene, desavalo se da mi lapta izbije vazduh, jednom sam i ruku polomila, ali sam uvek ustajala posle 5 minuta i nastavljala da igram, ali sam naucila da igram bolje od vecine decaka u skoli i dan danas me se neki sete po tome. Pela sam se na drvece, skakala sa drveta na drvo, stalno sam bila u modricama… Ali moji roditelji mi nikada nista nisu branili i nikada nisu vikali „pazi povredices se“, jer se ja nisam plasila i dan danas se ne plasim pada, ni udarca ( ne samo u bukvalnom smislu). Vecina devojaka mojih godina su princezice i placu za svaku sitnicu, stalno traze pompc roditelja i nijedan svoj problem nemogu da rese same ( cast izuzecima) , a ja sam samostalna, uvek pokusam da resim svaki svoj problem sama, pa ako bas vidim da ne moz, onda trazim pomoc.
Djeca treba da budu djeca,da istrazuju,da se igraju i otkrivaju novi svijet oko njih.Ne treba ih sputavati.Nije autorka ovog teksta monstrum zaboga,nije dovela djecu na igraliste da bih gledala kako se povrijedjuju a ona mirno pila kafu,dosla je da ih nauci da budu samostalne i da se same paze i cuvaju.Svaka cast voljela bih da ima vise roditelja sa ovakvim razmisljanjem.Ne kazem da im ne treba pomagati,naravno moramo im pokazati siguran nacin kako da se popnu na tobogan i spuste ili kako se ljuljati,kako se penjati …ali to je sve ne treba biti zalijepljen uz svoje dijete u strahu da ono ne padne,treba ga pustiti da padne jer iz toga ce nauciti da se cuva i da izabere sigurniji nacin.Sjetite se samo kakve su nase noge bile dok smo bili djeca,ja sam imala toliko modrica da ih nisam mogla izbrojati ali naucila sam kako se vozi biciklo,kako da se penjem na tobogan pa cak i na drvo komsiji da krademo tresnje 😉 To je sve dio djetinjsta koje nikad ne bih mjenjala.Sa 6 godina ostala sam bez majke i otac me je na isti nacin vaspitao kao i ova gospodja svoju djecu,kada je preminuo imala sam 15 godina i bila sam potpuno sama ali me naucio da budem samostalna osoba i da se ne bojim prepreka tako sam nastavila zivjeti i hvala dragom Bogu danas sam uspjesna u svom poslu,srecno udata i imam sina kojeg na isti nacin vaspitavam.
Tekst je sjajaaaan!
Odličan tekst,to i jeste dužnost roditelj da pripremi decu za život.
Ovaj tekst treba da pročitaju najpre bake jer bake najviše i najčešće sputavaju majku u ovakvom stavu prema vaspitanju.