Молим вас, не помажите мојој деци

7 јануара, 2017

Не седим овде, читавих пет метара од своје деце, зато што сам сувише лења да устанем. Седим овде зато што их нисам довела у парк да би научиле како да манипулишу другима и натерају их да раде њихов посао. Довела сам их овде како би научиле да ствари раде саме.

nn

Драги родитељи из парка:

молим вас не подижите моје ћерке на врх пењалице, нарочито након што сам им управо рекла да им нећу помагати у томе и охрабрила их да покушају саме.

Не седим овде, читавих пет метара од своје деце, зато што сам сувише лења да устанем. Седим овде зато што их нисам довела у парк да би научиле како да манипулишу другима и натерају их да раде њихов посао. Довела сам их овде како би научиле да ствари раде саме.

Нису овде како би биле на последњој пречки, већ да науче да се пењу. Ако то не успеју саме, преживеће разочарење. Штавише, имаће циљ и подстицај да тај циљ достигну.

У међувремену, нека користе степенице. Желим да им досаде сопствена ограничења и да покушају да их превазиђу сопственим трудом, без моје помоћи.

Мој посао није – а сигурно није ни ваш – да спречите моју децу да се осете фрустрираност, страх или непријатност. Кад бих то радила, одузела бих им прилику да науче да та осећања нису смак света, већ да могу бити превазиђена или искоришћена у њихову корист.

Ако се заглаве, није мој посао да их одмах спашавам. Тако бих им отела прилику да науче како да се смире, процене ситуацију и покушају да се искобељају саме.

Није мој посао да их чувам од падања. На тај начин бих им онемогућила да науче да је падање могуће али да је вредно ризика, и да могу после поново да устану.

Не желим да моје ћерке науче да не могу превазићи препреке без помоћи. Не желим да науче како се велике ствари могу постићи без напора. Не желим да науче да имају право на награду и заслуге без труда.

Јер – а ово ваш може изненадити – ништа од тога није истина. А ако им и за тренутак дозволим да помисле да јесте, нисам успела као мајка.

Желим да моје ћерке упознају усхићење услед превазилажења страха, и остварења успеха кроз напор.

Желим да верују у сопствене могућности и буду самоуверене и одлучне у својим напорима.

Желим да прихвате своја ограничења док не открију да их могу превазићи сопственом снагом.

Желим да буду способне да доносе сопствене одлуке, развијају сопствене вештине, преузимају сопствене ризике и излазе на крај са сопственим осећањима.

И желим да се се на пењалицу пењу без ичије помоћи, колико год добронамерна она била.

Зато што могу. Знам то. А ако им дам мало прилике, и оне ће то ускоро знати.

Тако да ћу вам бити захвална ако се повучете и пустите ме да овде радим свој посао, који се углавном састоји од одолевања истим оним нагонима којима ви удовољавате, уједања за језик сваки пут кад желим да викнем “ПАЗИТЕ” и свесне, тешке одлуке да се повучем усместо да притрчим.

Како буду расле, пречке ће само постајати све више, страшније и теже за попети. Не знам за вас, али ја бих радије да им помогнем да вештине стекну сада, кад грешка значи само чворугу или одрано колено које може излечити пољубац, када се и највише брдо може освојити уз бодрење песмицама, и док им оних пет метара између нас и даље делује као велика удаљеност.

Пише: Кејт Басворд Бејкер

Извор: Almeda patch

Превод: www.detinjarije.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


7 коментара на "Молим вас, не помажите мојој деци

  1. Marijana каже:

    Poštovana Kejt,
    upavu ste da moraju da nauče neke stvari same ali posao roditelja i jeste da im pomaze.
    Deca ce kad odrastu shvatiti da je to bilo manipulisanje nad njima.
    Ja se nebih baš obradovala da mi je majka,dok sam se ja sama igrala,sedela 5 metara od mene
    čekajuci da mi se nešto dogodi.Nešto,što bi je navelo da ustane i malo mi pomogne.
    Iskreno,prema Vašem stavu,ne verujem da bi ste pomogli Vašem detetu ako bi mu prilaio neki stranac!
    Ovim komentarom govorim Vam da to Vaše ‘pomaganje’ nije toliko zabavno deci koja se osecaju kao bez majke.
    Nadam se da me razumete. http://localhost/symbiotica/zelena-ucionica/old/wp-content/plugins/wp-monalisa/icons/wpml_negative.gif

    1. Saša каже:

      Poštovana Marijana,
      bojim se da ste potpuno pogrešno shvatili članak. Savjetujem da ga pročitate još jednom.
      Pozdrav,
      Saša

    2. Milica каже:

      Draga Marijana, imam 17 godina i kada sam bila mala majka me je uvek pustala samu. Sama sam ucila da vozim bicikl bez tockica, padala sam mnogo puta bila u zavojima, ali na kraju sam naucila. Svako vece sam isla na teren da igram fudbal sa decacima i po nekoliko godina starijim od mene, desavalo se da mi lapta izbije vazduh, jednom sam i ruku polomila, ali sam uvek ustajala posle 5 minuta i nastavljala da igram, ali sam naucila da igram bolje od vecine decaka u skoli i dan danas me se neki sete po tome. Pela sam se na drvece, skakala sa drveta na drvo, stalno sam bila u modricama… Ali moji roditelji mi nikada nista nisu branili i nikada nisu vikali “pazi povredices se”, jer se ja nisam plasila i dan danas se ne plasim pada, ni udarca ( ne samo u bukvalnom smislu). Vecina devojaka mojih godina su princezice i placu za svaku sitnicu, stalno traze pompc roditelja i nijedan svoj problem nemogu da rese same ( cast izuzecima) , a ja sam samostalna, uvek pokusam da resim svaki svoj problem sama, pa ako bas vidim da ne moz, onda trazim pomoc.

  2. Raven каже:

    Djeca treba da budu djeca,da istrazuju,da se igraju i otkrivaju novi svijet oko njih.Ne treba ih sputavati.Nije autorka ovog teksta monstrum zaboga,nije dovela djecu na igraliste da bih gledala kako se povrijedjuju a ona mirno pila kafu,dosla je da ih nauci da budu samostalne i da se same paze i cuvaju.Svaka cast voljela bih da ima vise roditelja sa ovakvim razmisljanjem.Ne kazem da im ne treba pomagati,naravno moramo im pokazati siguran nacin kako da se popnu na tobogan i spuste ili kako se ljuljati,kako se penjati …ali to je sve ne treba biti zalijepljen uz svoje dijete u strahu da ono ne padne,treba ga pustiti da padne jer iz toga ce nauciti da se cuva i da izabere sigurniji nacin.Sjetite se samo kakve su nase noge bile dok smo bili djeca,ja sam imala toliko modrica da ih nisam mogla izbrojati ali naucila sam kako se vozi biciklo,kako da se penjem na tobogan pa cak i na drvo komsiji da krademo tresnje 😉 To je sve dio djetinjsta koje nikad ne bih mjenjala.Sa 6 godina ostala sam bez majke i otac me je na isti nacin vaspitao kao i ova gospodja svoju djecu,kada je preminuo imala sam 15 godina i bila sam potpuno sama ali me naucio da budem samostalna osoba i da se ne bojim prepreka tako sam nastavila zivjeti i hvala dragom Bogu danas sam uspjesna u svom poslu,srecno udata i imam sina kojeg na isti nacin vaspitavam.

  3. Snezana Crnogorcevic каже:

    Tekst je sjajaaaan!

  4. Branka каже:

    Odličan tekst,to i jeste dužnost roditelj da pripremi decu za život.

  5. Andreja каже:

    Ovaj tekst treba da pročitaju najpre bake jer bake najviše i najčešće sputavaju majku u ovakvom stavu prema vaspitanju.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама