Момо Капор – „Драги моји лопови“
Ја сам добро и здраво, као што и вама од Бога желим здравље. Извините што вам се јављам са закашњењем, али тек данас ми дођоше до руку новине у којима вам је посвећена једна цела страна. Какав публицитет! Па, знате ли ви уопште шта све треба да уради неки сироти певач па да добије толико новинског простора? За свега четири бедна реда у рубрици „Клуб познатих“ он, на пример, мора да се бар једанпут годишње разведе, бар два пута скочи одевен у неки базен или, ако ништа друго, макар слупа нов аутомобил. А ви – ништа! Само калауз у браву. Браво!
Па, како иде, драги моји летњи лопови? Добро. Баш ми је драго. Ипак признајем да сте ме разочарали. Одувек сам високо ценио вашу професију, а и сам сам помало крадуцкао; истина, највише Богу дане, воће из туђих башти, рибу из туђих мрежа и књиге на Сајму књига. У ствари, књиге смо крали удвоје, један Миша и ја. Пошто је леп, Миша се удварао чуваркама књига, а ја сам их за то време трпао у кукуљачу од ђубретарца. После се испоставило да су књиге на енглеском, а ја енглески не знам, али свеједно је – важно је да човек не изађе из форме, злу не требало. Али, ви сте се, на жалост, претворили у конформисте! Крадете чиновнике, пензионере, домаћице, станаре највиших спратова у новим насељима. Да ли сте нормални? Па, то је рад на ситно – нећете далеко догурати на тај начин! Као да не знате код кога су скупоцене иконе, златно посуђе, персијски ћилими, драго камење – код кога је лова? Треба ваљда ја да вам шаљем те адресе? Много сте ми наивни, драги моји лопови. Ако наставите тако зихерашки, од вас никада неће постати један Арсен Лупен, Робин Худ, стари Вијон, па чак ни Жан Жене, који је написао „Дневник лопова“. Крадете, као што видим, без маште, поетике, глупо и сасвим просечно.
Уколико имате намеру да провалите у мој стан, послушајте најпре неколико савета. Треба пре свега да знате да се врата откључавају кључем марке „титан“, а не „елзет“ – кључем, као што сте навикли. Још нешто: брава се отвара наопачке, као кад је треба затворити, у супротном смеру од кретања казаљке на сату. Зашто? Откуд ја знам! Код мене вам је све некако наопачке.
Уколико тражите лову, њу нећете нигде пронаћи. Кад ја то нисам успео, а тражио сам је данима, чак сам преврнуо и све џепове старих панталона – ви немате никаквих шанси. У ствари, има нешто пара у дечијој соби на полици. Видећете одмах слева касицу, али мораћете ићи чак у банку да вам је отворе. Ако покушате да новац извлачите ножем кроз прорез, губите време. Колико сам пута покушао да то изведем, па ништа! Само сам сломио нож и две турпије за нокте. Питаћете сигурно где је онда лова? То се и ја питам. У овој земљи, драги моји летњи лопови, много је лакше обавити посао него га после наплатити.
Можда је ипак боље да се одлучите за крађу телевизора. Истина, не верујем да ћете нешто нарочито видети на њему, ја бар до сада нисам успео – углавном се види како пада снег и као неке коцкице. Али зато можете лепо на екрану решавати укрштене речи! Распоред коцкица се свако вече мења. Део коњске опреме са два слова водоравно је ‘ам’, док је египатско божанство сунца од два слова хоризонтално ‘Ра’. Италијанска река, такође два слова, јест ‘По’, а егзотична птица са три ‘ара’. Наш савремени писац од пет слова, наравно, водоравно, то сам ја!
Е, са радијем је сасвим друга ствар! Он ради. Не знам само зашто, на њему можете слушати искључиво програм радиотаксија, онај глас што говори кроз нос: „Има ли кола на Бајлонију? Осамдесет и три, јави се… Шесдесет и седам; брзо на Чукарицу код телефонске говорнице!“ Једанпут сам се жалио да не чујем ништа друго сем порука радио-таксија, па су ми оправили апарат. После сам чуо само програм милицијских патрола са воки-токија! Једва сам успео да поново вратим такси. Много је занимљивије и поучније, човек бар научи све улице у свом граду.
Фрижидер, на жалост, не ради. Али згодан је да се у њему аранжира икебана. Ми иначе у њему држимо ципеле.
Што се тиче књига – коме је до књига? А слике? Рамови више вреде. Уосталом, кад се ја не разумем у слике својих најбољих пријатеља, како ћете успети ви, обични летњи лопови без образовања.
Машина за писање? Слободно је носите! Према општој оцени критичара, нисам на њој успео до сада да напишем ништа што би било вредно пажње. Можда ћете ви бити боље среће?
Још нешто: ако обијате после подне, пазите добро да не пробудите мог старог рођака који спава у трпезарији. Он најпре пуца, па тек онда пита ко је. Морам да вас упозорим на пиштољ који стално држи испод јастука. Каже да не зна човек шта носи дан, а шта ноћ, и још каже да су га једном затекли на спавању, али каже да више неће, јер каже, није он од јуче! Он иначе живи још у 1945. и сигуран сам да ће најпре покушати да вас преваспита. Било би много боље да вас одмах уцмека на прагу. Јер, иначе, питаће вас зашто крадете, одакле сте, ко су вам родитељи, затим ће вас пропитати све офанзиве, а на крају вам следује најмање двеста страница „Педагошке поеме“ извесног Макаренка.
Наравно, то није све – испричаће вам у наставцима свој живот од овчара до резервног мајора, са краћим приказом тешког стања сељака и неким стратегијским потезима око освајања царинске карауле 1941. на Чемерном код Гацка. Било би најбоље да одмах зовете полицију.
п.с. Одмах десно, поред телефона, видећете неплаћене рачуне за кирију, струју, телевизор, радио, телефон и млеко. Ако сте при лови, средите их, молим вас.
Драги моји лопови, баш ми је жао што морате преко лета остати у Београду, али ште ћете, посао је посао! Зато сад не забушавајте, па да идуће године лепо летујете као и остали поштени лопови.
Примите много поздрава!
(„И друге приче“, издање 1973. )
Извор: citat.rs