Одрастао је без родитеља – током Другог светског рата у бомбардовању су му погинуле и мајка и бака, а отац је ухапшен и одведен у Нирнберг. Одгајила га је бакина сестра, а када се рат завршио преселио се са оцем у Београд.
Момо Капор данас је слављен као велики уметник, а био је веома лош ђак. Избачен је из Треће мушке гимназије у Београду, након чега га је отац вратио у Сарајево, у Прву мушку гимназију – где је седео у истој клупи у којој је некада седео и Иво Андрић.
Како Момо пише у свом аутобиографском делу „Исповести“ – био је најгори ђак у читавој гимназији, толико лош да су га избацили у седмом разреду на годину дана из свих школа у Југославији.
„Био сам лош ђак. Понављао сам и разред у средњој школи јер ме ништа није занимало. А једном су ме избацили због неоправданих часова. Ма, цео мој живот је збирка неоправданих часова. И кад су славили 100 година те моје Треће мушке гимназије, позвали су мене и Пекића, који је био, иначе, хапшен у тој гимназији. Позвали су нас у одбор за прославу и да пишемо у алманаху који је тад излазио и ја сам хтео да напишем да је та гимназија била за мене справа за мучење. И дан-данас ме занима зашто смо учили све оне будалаштине. И данас, кад сам негде на путовању, немам појма где сам. Мислим географски. Него питам своју жену да ми покаже на карти где се налазимо. Нама су предавали географију професори који нису били нигде даље од Земуна.
На академији сам био одличан студент. Дипломирао сам са 9,7, јер кад сам се докопао академије, ту је био крај. Али, и тамо су ме примили тек из трећег пута. И данас професори можда на тим пријемним испитима на сликарству одбијају неког новог Ван Гога и то ми није јасно.