Odrastao je bez roditelja – tokom Drugog svetskog rata u bombardovanju su mu poginule i majka i baka, a otac je uhapšen i odveden u Nirnberg. Odgajila ga je bakina sestra, a kada se rat završio preselio se sa ocem u Beograd.
Momo Kapor danas je slavljen kao veliki umetnik, a bio je veoma loš đak. Izbačen je iz Treće muške gimnazije u Beogradu, nakon čega ga je otac vratio u Sarajevo, u Prvu mušku gimnaziju – gde je sedeo u istoj klupi u kojoj je nekada sedeo i Ivo Andrić.
Kako Momo piše u svom autobiografskom delu „Ispovesti“ – bio je najgori đak u čitavoj gimnaziji, toliko loš da su ga izbacili u sedmom razredu na godinu dana iz svih škola u Jugoslaviji.
„Bio sam loš đak. Ponavljao sam i razred u srednjoj školi jer me ništa nije zanimalo. A jednom su me izbacili zbog neopravdanih časova. Ma, ceo moj život je zbirka neopravdanih časova. I kad su slavili 100 godina te moje Treće muške gimnazije, pozvali su mene i Pekića, koji je bio, inače, hapšen u toj gimnaziji. Pozvali su nas u odbor za proslavu i da pišemo u almanahu koji je tad izlazio i ja sam hteo da napišem da je ta gimnazija bila za mene sprava za mučenje. I dan-danas me zanima zašto smo učili sve one budalaštine. I danas, kad sam negde na putovanju, nemam pojma gde sam. Mislim geografski. Nego pitam svoju ženu da mi pokaže na karti gde se nalazimo. Nama su predavali geografiju profesori koji nisu bili nigde dalje od Zemuna.
Na akademiji sam bio odličan student. Diplomirao sam sa 9,7, jer kad sam se dokopao akademije, tu je bio kraj. Ali, i tamo su me primili tek iz trećeg puta. I danas profesori možda na tim prijemnim ispitima na slikarstvu odbijaju nekog novog Van Goga i to mi nije jasno.