Свака епоха имала је своје време ручка.
Пре оног, оног рата, ручало се у дванаест сати. После ручка, негде око два, одлазило се на послеподневни одмор, а из затамњених соба у време летњих врућина чуло се блажено хркање. Неки левантински градови од дванаест до пет дизали су покретне мостове преко шанчева испуњених водом и затварали градске капије да неко не би пореметио време неприкосновеног одмора.
После оног рата ручало се између два и три јер се радило од седам до два када су се кућама враћали достојанствени уморни очеви са смотаним новинама. Ручак је био нека врста мале породичне свечаности. За столом су се окупљале три породичне генерације. У челу је седео деда кога су првог послуживали, бирајући за њега најсласније комаде меса и осталих ђаконија, онда отац, на крају деца, док мајка није седала за астал, већ је служила доносећи јела са шпорета. Села би на крају када већ сви напусте сто и оду да се одмарају од ручка. Јела би оно што остане иза њих.
Из тог времена остала је чувена апсурдна реченица када би неко проговорио за столом „За ручком се не говори!“ Просто је невероватно откуд се појавила та глупа мисао, кад се свугде у свету ручкови управо праве због тога да би се за време њих разговарало. „За ручком се не говори“ једна је од чувених глупости по којој се разликујемо од осталог света.
Распад система почео је када је укинута институција заједничког ручка. Данас једе како ко стигне: успешни очеви углавном једу напољу, по ресторанима, на службеним ручковима, а деца протрчавајући кроз кућу између школе и тренинга. Кухиња у којој се ручавало и мајка која покушава нешто да скува између козметичарке, педикира и соларијума, личи на дежурног саобраћајца, који чека да неко наиђе да би му самом поставила тањир и прибор за јело.
Потпуно је изгубљено осећање блискости – велика плава шерпа са белим туфнама да дасци на којој се туче месо (да се не изгори мушема), кутлача која равномерно дели порције свима за столом што је нека врста лутрије јер се не зна ко ће добити најслађи део. За столом нема салвета, чак ни папирнатих; сви се бришу заједничком крпом „факс хелизим“ у којој је некада био детерџент. „Додај ми крпу!“, најчешћа реченица за време ручка. Привилегија је стећи право да се омаже шерпа и онај најслађи део ручка, загорени део јела прилепљен за дно шерпе. Ех, ти носталгични столови за којима нас је било никад мање од шесторо и данашње осамљеничко једење за једним јединим тањиром на пустом столу око кога седе духови ближњих који су се разишли по свету и животу.
У међувремену, постало је непристојно да жена за себе каже да је домаћица. На питање „Чиме се ви бавите, госпођо?“ она ће се снебивати, застати један дуги тренутак, па тек онда изговорити то поражавајуће признање да је домаћица и да не ради ништа друго. У време када су жене менаџери, секретарице, министарке или у најмању руку пи-арови којих има мали милион, бити домаћица, која не ради ништа друго, поражавајуће је признање о узалудности живота. А има ли ичега светијег од тог најчешћег занимања у нашим крајевима, од тог жртвовања каријере и таштине, да би се служило ближњима са љубављу која је све ређа у нашим животима? Одлазити на пијацу, бирати прстима најбоље воће и поврће, смишљати за сваки дан нове оброке који се неће понављати, а уз то водити рачуна да се што мање потроши, кувати, прати и пеглати, чистити кућу, држати је увек блиставом и удобном, плаћати рачуне за струју, воду, грејање и телефон, тражити од мужа са нелагодом сваког дана паре за све то, бити секретар и пи-ар породице, а често и лекар и неговатељица, уз то (повремено) и љубавница, а при том рећи у друштву да се не бавите ничим, да сте само домаћица за мене је прави подвиг раван монашком послушању.
Зато драге моје домаћице, када вас оне пи-арке дугих лакираних ноката питају чиме се бавите, слободно им реците: Бавим се онима које волим.
Момо Капор