„Posle pet godina vratili ste se u svoje rodno dvorište na Čuburi. Oko njega iznikle nove građevine, pa vam kućica iz Ivice i Marice, stara lipa, šupe, golubarnik u dnu i česma na sredini izgledaju još manji nego kad ste ih ostavili.
– A gde je Elza? – pita vas majka dok vas grli. – Što nije došla?
Kako da joj objasnite da Elza baš ne obožava ovo dvorište i to da spava u vašoj staroj dečjoj sobi na prekratkom ležaju.
– A Robert? – nastavlja sa pitanjima majka. – Što nisi poveo Roberta?
– Znaš, kevo – pokušavate da objasnite – ovo nije njihov Uskrs nego naš, pa Robi nema raspust.
– I nas će da ruše! – kaže keva. – Onomad dolazili i merili… Žao mi lipe.
Luda je ovo zemlja! Svakog jutra radio obaveštava ko je na redu da bude srušen: „Nažalost, vaša kuća u Cerskoj 23 u dogledno vreme neće biti srušena.“ Zamislite da londonski spiker ujutru kaže „Nažalost, vaša kuća u Karnabi stritu broj 16 neće biti srušena…“ Ali ovde je, izgleda, sve moguće.
Izašli ste da malo protegnete noge po starom kraju. Ne možete da ga prepoznate. Nema poljančeta na kome ste igrali klikere.
Sada je tu neka banka. A, uostalom, ko danas uopšte igra klikere? Nestale stare kafane u kojima ste se po prvi put napili u životu. Nije bilo ničeg drugog sem ruma i piva. Beton. Sada su tu neki kafići iz kojih trešti i grmi muzika. Srbi su, izgleda, oboleli od previše decibela. To je zbog toga da se ne bi pričalo. Čubura umire na vaše oči. U dvorištu pod rascvetalom lipom penzionisani poštar i dimničar igraju šah u pivo. Gde si, bre, ovoliko dugo, što te nema, pitaju i grle vas. Sa Tošom, bivšim policajcem, još uvek niko ne govori. Stara mržnja još traje, a vi biste je prekinuli da smete, prišli biste i zagrlili ga. Nema veze, šta je bilo, bilo je.
Nakon pet godina sve se smanjilo; i ljudi, i ulica u senci procvetalih lipa, i kuće i grad, sve…
Poslednji dan je Velikog posta, pa je majka skuvala čorbu od koprive na vodi i prebranac zapečen u rerni. Posle svih čuda koja ste jeli u životu, ponovo pronalazite prave ukuse. Kao da vam ta posna i škrta manastirska čorba spira iznutra sve gađenje nataloženo godinama u dnu stomaka, srednje pečene bifteke, šatobrijane za više osoba, špargle sa ukusom acetona za nokte, pečene prepelice, ne veće od šake, koje imaju ukus viršli i kobasice sa ukusom ničega, sem mutard-senfa.
I posle svih čuvenih mineralnih voda, Višija, San Pelegrina i ostalih, najzad ste utolili dugu žeđ čašom beogradske otočene vode sa česme.
Primetili ste da vam je majka postavila tanjir na ono isto, neprikosnoveno mesto na kome je sedeo vaš otac godinama. Sada ste vi nasledili taj počasni komad karirane mušeme i tanjir pokraj koga su posebnim, pažljivim redom bili postavljeni cigarete, šibica, muštikla, naočare u izlizanoj futroli… Sedite i gledate u kredenac premazan bezbroj puta raznim bojama, koje prekriva mreža pukotina baš kao portret Mona Lize. Na vrhu još stoje vaga i mesingani avan s tučkom, a za njegovo staklo zataknuta je poslednja razglednica, od pre tri godine, koju ste majci poslali iz Pariza – Notr Dam. Ovde se uspomene čuvaju.
I tako, vi i ne shvatajući zbog čega, raspoređujete pokraj tanjira svoje cigarete, upaljač, muštiklu i naočare, baš kao vaš otac. Zanimljivo, napisano je sijaset poema o majkama, a još nijedna o ocu, tom večitom gostu u sopstvenoj kući. Ko je bio taj ćutljivi, suvonjavi čitač novina, najsitniji činovnik u moru sitnih riba, onaj što vas je vodio na pet ćevapčića sa lukom i malinu sa sodom u „Sokolac“, onaj koji je dostojanstvenom kretnjom vadio izlizani buđelar da bi vam izbrojao novac za bioskop? Onaj na čiju sahranu niste stigli.
Palite sveću za njega u majušnoj crkvi Svetog Save na Vračaru u koju vas je dovela majka. Stoji i krsti se pokraj vas taj mali zavežljaj crnine i patnje, sićušniji više nego ikad. Otac vas nikada nije poljubio niti potapšao po ramenu niti pohvalio za bilo šta što ste učinili, a tek kad je umro slušali ste od njegovih drugara u bifeu „Morava“ kako se hvalio svojim sinom inženjerom koji pravi čuda po Evropi. Ostali ste mu dužni izvinjenje, a takođe i mnoge stvari koje ste mogli da mu učinite, a niste, misleći – biće uvek vremena za starog. E, pa nije ga bilo.
Posle mnogo godina proveli ste najzad jednu mirnu noć u svojoj staroj dečjoj sobi, uspavani lavežom čuburskih pasa.
Ujutru, na kuhinjskom stolu, dočekala vas je zdela obojenih uskršnjih jaja. Uzeli ste crveno, majka plavo.
– Razvodim se… – kazali ste.
– Hristos vaskrse! – rekla je starica kucnuvši se jajetom.
– Vaistinu vaskrse! – kazali ste iznad svog napuklog jajeta.”