Vraćali smo se, mislim, iz Kovilja i završili nekako u Staroj Hercegovini, okolnosti su mi danas pomalo mutne. Iako smo se poznavali do tada već skoro deceniju ja sam mu tek tad, preko tog kafanskog stola, ispričala ukratko istoriju moje porodice unazad tri generacije – neveselu sagu o logorima, zgarištima i progonu. On me je pažljivo slušao, a onda mi vrlo nežno, tonom koji je nekako bio u neskladu sa izgovorenim, kazao: “Kćeri, znaš li kolika je tvoja obaveza?”
I to je postala formativna rečenica mog života, okosnica oko koje je organizovana čitava moja egzistencija – neko je pre mene toliko pretrpeo da bih ja danas postojala, velika je to obaveza. Možda je ne bih čula da je nije izgovorio on, sa toliko ljubavi, sa onim viđenjem Drugog koje čoveku valjda samo ljubav i omogućava.
Ivan i ja smo ga upoznali na početku našeg zajedničkog puta, još 1997, rekla bih, i on je tom putu uvek bio nesebična podrška. Koliko širine u jednom čoveku! Mislim da je Svetomir Bojanin verovatno dušom najširi čovek kog sam u životu upoznala, a prošlo je pored mene toliko ljudi od kojih neke danas proglašavaju svecima – pa niko od njih nije bio dušom širi. Šta je to značilo? Bio je tu za Drugog i onda kada ga nije sasvim razumevao intelektom ili emocijom – razumevao ga je duhom. Primao je druge u sebe i u činu nekog golemog prihvatanja pretvarao svaki odnos u ljubav.
Mnogo je voleo Ivana iako su se neprekidno oko nečega sporili – voleo je to, ohrabrivao je to sporenje, uživao kad neko obara njegove argumente, neprekidno je učio iz toga. Nije prestajao da raste do poslednjeg daha. Jedini je takav čovek koga poznajem – da je istinski, bez ikakve poze, duboko uživao u oponiranju drugog, u diskusiji, u različitosti, i da je iz toga za sebe izvlačio ogromnu duhovnu korist. Tako se ta duša valjda širila, to je bio metod.
I iz toga smo onda Ivan i ja učili da oponiramo sami sebi, da budemo sa sobom u neprekidnom dijalogu i da slušamo druge, da ulazimo sa voljom u njihove cipele u naporu razumevanja. Ako nas je neko tome učio, bio je to Svetomir Bojanin.
Bio je čovek impresivne naučne i kliničke karijere, ogromne radne energije i radoznalosti, ali nikada to u vezi sa njim nije delovalo u susretu presudno. Ono što ga je učinilo vrhunskim autoritetom u Ivanovom i mom životu bila je veština ljubavi sa kojom nas je držao uz sebe. Voleo nas je, istinski i bez zadrške nas je jednostavno voleo, prihvatao nas takvima kakvi jesmo, radovao se našem rastu.
Poslednji put me nazvao pre nekoliko meseci samo zato da bi mi rekao da nas voli i da je ponosan na nas – negde se na televiziji davao Ivanov film, gledao ga je iznova i poželeo je da nam to kaže. Rekao je vrlo jasno – zovem, deco, samo zato da vam to kažem; smrt na mene ide galopom.
Oni među nama koji veruju poznaju ovo osećanje mira koje se spusti na nas kada na drugu stranu zakorači neko takav, neko toliko duhom usavršen, visok u ljubavi, neko ko je zagrljaj sa Hristom samo odneo sa sobom tamo, u to veliko i neispitljivo Drugde.
Svetomir. Zaista mu je ime bilo znamen.
Na slici moj Ivan i njegov Boki, kako ga je zvao od milja, u Bokijevoj radnoj sobi, u jednom od mnogobrojnih razgovora pre nekoliko godina.
Ostaje sa nama.
Ostaje sa nama.
Autor: dr Monja Jović, doktor književnosti, scenarista, urednik u IK „Eduka“