На мене је на једном родитељском састанку оставио велики утисак разговор две мајке дечака од око три године. Разговарало се о укључивању деце у кућне послове.
Мама А: “Ја од свог сина не очекујем да почисти за собом, па још је мали, чистиће кад порасте.”
Мама Б: “Да, али тада неће хтети!”
Мама А: “Па мораће!”
Мама Б: “Није суштина да чисти јер мора, већ зато што треба да има развијен осећај одговорности према свом окружењу и стварима!”
Управо је ово суштина Монтесори педагогије! Да дете ради нешто, јер има унутрашњу потребу за тим, јер оно зна да сноси одговорност и последице за своја дела. Не преузимајте дечије обавезе на себе! Није свака помоћ заиста корисна! Дете је у стању да распреми за собом, да уколико проспе нешто узме крпу и то обрише (наравно, крпа треба да буде доступна детету), да постави или распреми сто, да када уђе у кућу окачи јакну на место (наравно да чивилук мора да буде на његовој висини и лако доступан), врати обућу на место. И дошли смо опет до тога колико је самосталност битна!
Под самосталношћу не подразумевамо да дете може да ради све што замисли. Дете није у стању да постави границе у ономе што ради и зато ће ићи докле му ви допустите. Родитељи су ти који постављају границе, а детету се омогућава слобода и право избора унутар тих граница. Деци је потребна слобода да би се правилно развијала и само у таквом окружењу она могу бити живахна, непосредна и радосна. Дозволимо деци да сама доносе одлуке, јер на тај начин од њих стварамо јаке и одговорне људе који имају свој став, који се радују животу и верују у себе! (više…)