На мене је на једном родитељском састанку оставио велики утисак разговор две мајке дечака од око три године. Разговарало се о укључивању деце у кућне послове.
Мама А: “Ја од свог сина не очекујем да почисти за собом, па још је мали, чистиће кад порасте.”
Мама Б: “Да, али тада неће хтети!”
Мама А: “Па мораће!”
Мама Б: “Није суштина да чисти јер мора, већ зато што треба да има развијен осећај одговорности према свом окружењу и стварима!”
Управо је ово суштина Монтесори педагогије! Да дете ради нешто, јер има унутрашњу потребу за тим, јер оно зна да сноси одговорност и последице за своја дела. Не преузимајте дечије обавезе на себе! Није свака помоћ заиста корисна! Дете је у стању да распреми за собом, да уколико проспе нешто узме крпу и то обрише (наравно, крпа треба да буде доступна детету), да постави или распреми сто, да када уђе у кућу окачи јакну на место (наравно да чивилук мора да буде на његовој висини и лако доступан), врати обућу на место. И дошли смо опет до тога колико је самосталност битна!
Под самосталношћу не подразумевамо да дете може да ради све што замисли. Дете није у стању да постави границе у ономе што ради и зато ће ићи докле му ви допустите. Родитељи су ти који постављају границе, а детету се омогућава слобода и право избора унутар тих граница. Деци је потребна слобода да би се правилно развијала и само у таквом окружењу она могу бити живахна, непосредна и радосна. Дозволимо деци да сама доносе одлуке, јер на тај начин од њих стварамо јаке и одговорне људе који имају свој став, који се радују животу и верују у себе!
“Границе моје слободе су тамо где почиње слобода других!” – Мариа Монтессори
Развој воље код деце једна је од круцијалних особина која утиче на формирање јаке личности и дисциплине детета, јер функционисање групе зависи од понашања појединца. Воља се развија вежбањем и радом. Често родитељи, опет из незнања, жеље да сломе вољу детета и наметну своју вољу и мисле да је то адекватан начин васпитавања детета. Суштина је опет у пружању могућности да дете кроз разне активности које само бира, развије и негује своју позитивну вољу. Са друге стране, дете треба на научи да контролише своју вољу. На пример, у Монтесори окружењу не постоје два иста материјала из веома простог разлога. Дете треба да научи да сачека! Уколико неко друго дете већ користи материјал, дете треба да се суздржи од отимања предмета и да сачека да га дете које га користи врати прво на место, то значи да је материјал слободан, и да може да га узме.
И сами можете видети колико је све повезано у развоју детета. Од самосталности, самопоуздања до развоја воље, послушности и јаке личности детета.
Које дете је по вама послушно дете?
Да ли оно које је мирно, које испуњава команде родитеља без сопственог мишљења? Углавном је то дете пасивно и не изражава своје идеје и ставове и не бори се да оствари исте. Најчешће се у васпитању примењује метод награда – казна. Под оваквим ауторитетом, дете најчешће у периоду адолесценције жели да се ослободи стега и по први пут жели да се супротстави родитељима. Тада настају озбиљни проблеми.
Или можда послушност доживљавате овако. Дете је активно, учествује у многим активностима, омогућена му је слобода избора и његово мишљење се уважава као и било ком другом равноправном члану породице. Дете се учи да сноси одговорност и осети последицу свог понашања.
Послушност је нешто што не можемо наметнути (јер када дете физички порасте, супротставиће се, а последице могу бити веома озбиљне), већ се развија као награда воље и ума. Зато је битно прво развити вољу (кроз разне активности), а послушност је нешто што ће дете развити постепено кроз рад и у средини која му пружа могућност за то.
Ако дете не развије снагу воље да влада над собом путем послушности родитељском ауторитету, касније неће имати снагу воље ни да послуша ауторитет властитог разума. У овој фази родитељ не треба да развија послушност детета манипулишући његовим хировима (награда – казна), већ развојем његове личности кроз одупирање његовим хировима.
Монтесори педагогија истиче да је послушност тајна на којој почива цео образовни процес. Послушност је схваћена као последња фаза развијања воље код детета, након способности овладавања сопственим понашањем. Кроз слободу избора и активно самоостварење, на крају, само дете схвата значај дисциплине у остварењу својих циљева. У таквом систему нема отвореног сукоба између генерација, јер се послушност базира на одговорности, љубави и истинском осећају да је то исправно урадити, а не из морања!
Пише: Нада Тодоровић, Монтесори вртић Dečija kuća/detinjarije.com