Чињеница је: ако детету отклонимо све непријатности с пута, ако га служимо и превише га размазимо, одузимамо му из руку контролу над сопственим животом. Дете можемо да спутамо нашом превеликом љубављу.
Одломак из књиге „Самостална деца су срећнија“ Хајди Мајер-Хаузер (Лагуна, 2012.)
Првог дана у обданишту, Лилијана све помно посматра и иде од стола до стола. Намерно, непажљиво и муњевитом брзином обара Моникин цртеж на под и гази га. Затим узима Аланову уљану креду и њоме у пролазу жврља Анину слику, коју је она нацртала с великим трудом. Није прошло ни три минута а сва деца почела су да се чувају од Лилијане. Када им се она приближи, деца сакривају своје ствари. Крећем ка Лилијани. Цури јој нос.
„Где ти је марамица?“, питам је.
„У гардероби!“ Она шмркће и жели да јој донесем марамицу. Хватам је за руку и одлазим с њом у ходник где јој је окачена одећа. Након одређеног времена Лилијана пркосно извлачи марамицу из џепа и баца је пред моја стопала. Ја се не померам.
„Мораш да ми обришеш нос“, наређује ми.
Ја се удаљавам. Лилијана пркосно брише нос и баца прљаву марамицу на под.
„Прљава папирната марамица баца се у корпу за папир која стоји тамо“, кажем јој одлучно. Лилијана ме одмерава од главе до пете, затим одлучује да подигне марамицу и да је баци у корпу.
Покушавам да заинтересујем Лилијану за неку игру, водим је до места где стоје маказе и папири. Запањена сам јер схватам да она не зна да користи маказе. Она ме несигурно гледа, затим удара маказама о сто. Мајка је Лилијану почела да води у обданиште тек са пуних шест година, међутим морала је већ након две недеље да је испише јер васпитачице с Лилијаном нису могле да изађу на крај. Дете тако није имало никакву шансу да се прилагоди најједноставнијим свакодневним активностима. Показујем јој како се држе маказе, помажем јој у једноставној вежби. Лилијана нема стрпљења. Након пола минута она устаје и покушава да исече Петрин сашивени узорак. Богу хвала, ништа се није догодило, али Петра је љута. Одлучно хватам Лилијану за руку и остављам је да седи сама за столом.
„Током следећег дана запажам да је Лилијана веома несамостална и тај велики недостатак покушава да надомести тако што непрестано малтретира своје другаре и жели да их на било који начин повреди.“
„Лилијана“, рекла сам јој, „мораш да останеш овде док не престанеш да повређујеш своје другаре“. Стојим поред ње док не одлучи да се не помера са столице. Током целог преподнева на високом сам степену опреза. Атмосфера у обданишту је напета.
Током следећег дана запажам да је Лилијана веома несамостална и тај велики недостатак покушава да надомести тако што непрестано малтретира своје другаре и жели да их на било који начин повреди.
Наредних недеља покушавам да помогнем Лилијани да буде самостална и изненађена сам како она брзо обавља постављене задатке. Када је реч о њеној нетолеранцији према другарицама и друговима, мотрим на њу опрезно и непрестано.Након четири недеље Лилијану не можемо да препознамо. Све је самосталнија и послушнија, све сигурнија у себе. Она повремено покушава да задиркује понеко дете и притом се догоди и да га удари. Али такво понашање нестаје током наредних дана. Лилијана постаје стрпљивија, а по њеном изразу лица рекла бих и да је задовољнија. Мајка је изненађена, а како ми се чини, и мало узнемирена.
Жена се одрекла посла који је волела како би била са својом породицом. Она жели да размази свог мужа а нарочито децу, да им одагна све животне непријатности, да буде ту уз њих онолико колико може. То је њен животни смисао, животни задатак. Лилијанина мајка често је разочарана јер деца не знају да цене њену љубав и њен труд и не узвраћају јој на то онако како би она желела. Мајка сматра да су јој деца размажена, себична и надмена. Али то су ипак деца, рекла ми је. Она жели да им олакша живот. Самосталност? Да, то могу да науче и у школи, објашњава она. Живот нас не мази и показује своју сурову страну још док смо деца. Мајка жели да пази на своју децу као мало воде на длану и признаје ми да их радо служи и да деца тако зависе од ње. „Шта ту није у реду?“, пита она.
Није свака помоћ заиста корисна.
Постоје мајке и очеви који силно размазе своју децу, желе да им удовоље у свему, онолико колико могу, испуњавају синовима и ћеркама сваку жељу, желе да им живот учине срећнијим, испуњенијим и лакшим. Многи од њих искусили су као деца потешкоће и муке, недостајали су им љубав, сигурност, разумевање и ослонац и сада имају само једну жељу: да њиховој деци буде боље. Међутим, постоје и они родитељи који су у свом детињству били превише збринути, заштићени и размажени, па су и од своје деце направили беспомоћне и неспособне људе.
Све се тако брзо дешава: ступимо у брак и чезнемо за децом. Заклињемо се да ћемо деци поклонити сву љубав, да ће она расти у дивном окружењу, мислимо да ће све бити добро и испуњени смо великом надом и радошћу. (више…)