Činjenica je: ako detetu otklonimo sve neprijatnosti s puta, ako ga služimo i previše ga razmazimo, oduzimamo mu iz ruku kontrolu nad sopstvenim životom. Dete možemo da sputamo našom prevelikom ljubavlju.
Odlomak iz knjige „Samostalna deca su srećnija“ Hajdi Majer-Hauzer (Laguna, 2012.)
Prvog dana u obdaništu, Lilijana sve pomno posmatra i ide od stola do stola. Namerno, nepažljivo i munjevitom brzinom obara Monikin crtež na pod i gazi ga. Zatim uzima Alanovu uljanu kredu i njome u prolazu žvrlja Aninu sliku, koju je ona nacrtala s velikim trudom. Nije prošlo ni tri minuta a sva deca počela su da se čuvaju od Lilijane. Kada im se ona približi, deca sakrivaju svoje stvari. Krećem ka Lilijani. Curi joj nos.
„Gde ti je maramica?“, pitam je.
„U garderobi!“ Ona šmrkće i želi da joj donesem maramicu. Hvatam je za ruku i odlazim s njom u hodnik gde joj je okačena odeća. Nakon određenog vremena Lilijana prkosno izvlači maramicu iz džepa i baca je pred moja stopala. Ja se ne pomeram.
„Moraš da mi obrišeš nos“, naređuje mi.
Ja se udaljavam. Lilijana prkosno briše nos i baca prljavu maramicu na pod.
„Prljava papirnata maramica baca se u korpu za papir koja stoji tamo“, kažem joj odlučno. Lilijana me odmerava od glave do pete, zatim odlučuje da podigne maramicu i da je baci u korpu.
Pokušavam da zainteresujem Lilijanu za neku igru, vodim je do mesta gde stoje makaze i papiri. Zapanjena sam jer shvatam da ona ne zna da koristi makaze. Ona me nesigurno gleda, zatim udara makazama o sto. Majka je Lilijanu počela da vodi u obdanište tek sa punih šest godina, međutim morala je već nakon dve nedelje da je ispiše jer vaspitačice s Lilijanom nisu mogle da izađu na kraj. Dete tako nije imalo nikakvu šansu da se prilagodi najjednostavnijim svakodnevnim aktivnostima. Pokazujem joj kako se drže makaze, pomažem joj u jednostavnoj vežbi. Lilijana nema strpljenja. Nakon pola minuta ona ustaje i pokušava da iseče Petrin sašiveni uzorak. Bogu hvala, ništa se nije dogodilo, ali Petra je ljuta. Odlučno hvatam Lilijanu za ruku i ostavljam je da sedi sama za stolom.
„Tokom sledećeg dana zapažam da je Lilijana veoma nesamostalna i taj veliki nedostatak pokušava da nadomesti tako što neprestano maltretira svoje drugare i želi da ih na bilo koji način povredi.“
„Lilijana“, rekla sam joj, „moraš da ostaneš ovde dok ne prestaneš da povređuješ svoje drugare“. Stojim pored nje dok ne odluči da se ne pomera sa stolice. Tokom celog prepodneva na visokom sam stepenu opreza. Atmosfera u obdaništu je napeta.
Tokom sledećeg dana zapažam da je Lilijana veoma nesamostalna i taj veliki nedostatak pokušava da nadomesti tako što neprestano maltretira svoje drugare i želi da ih na bilo koji način povredi.
Narednih nedelja pokušavam da pomognem Lilijani da bude samostalna i iznenađena sam kako ona brzo obavlja postavljene zadatke. Kada je reč o njenoj netoleranciji prema drugaricama i drugovima, motrim na nju oprezno i neprestano.Nakon četiri nedelje Lilijanu ne možemo da prepoznamo. Sve je samostalnija i poslušnija, sve sigurnija u sebe. Ona povremeno pokušava da zadirkuje poneko dete i pritom se dogodi i da ga udari. Ali takvo ponašanje nestaje tokom narednih dana. Lilijana postaje strpljivija, a po njenom izrazu lica rekla bih i da je zadovoljnija. Majka je iznenađena, a kako mi se čini, i malo uznemirena.
Žena se odrekla posla koji je volela kako bi bila sa svojom porodicom. Ona želi da razmazi svog muža a naročito decu, da im odagna sve životne neprijatnosti, da bude tu uz njih onoliko koliko može. To je njen životni smisao, životni zadatak. Lilijanina majka često je razočarana jer deca ne znaju da cene njenu ljubav i njen trud i ne uzvraćaju joj na to onako kako bi ona želela. Majka smatra da su joj deca razmažena, sebična i nadmena. Ali to su ipak deca, rekla mi je. Ona želi da im olakša život. Samostalnost? Da, to mogu da nauče i u školi, objašnjava ona. Život nas ne mazi i pokazuje svoju surovu stranu još dok smo deca. Majka želi da pazi na svoju decu kao malo vode na dlanu i priznaje mi da ih rado služi i da deca tako zavise od nje. „Šta tu nije u redu?“, pita ona.
Nije svaka pomoć zaista korisna.
Postoje majke i očevi koji silno razmaze svoju decu, žele da im udovolje u svemu, onoliko koliko mogu, ispunjavaju sinovima i ćerkama svaku želju, žele da im život učine srećnijim, ispunjenijim i lakšim. Mnogi od njih iskusili su kao deca poteškoće i muke, nedostajali su im ljubav, sigurnost, razumevanje i oslonac i sada imaju samo jednu želju: da njihovoj deci bude bolje. Međutim, postoje i oni roditelji koji su u svom detinjstvu bili previše zbrinuti, zaštićeni i razmaženi, pa su i od svoje dece napravili bespomoćne i nesposobne ljude.
Sve se tako brzo dešava: stupimo u brak i čeznemo za decom. Zaklinjemo se da ćemo deci pokloniti svu ljubav, da će ona rasti u divnom okruženju, mislimo da će sve biti dobro i ispunjeni smo velikom nadom i radošću. (više…)