„Razmislite o ovome bar jedan minut. Danas žena u Srbiji prvi put rađa u 30-oj godini. U kojoj godini će prvi put rađati 2050. godine? Da li smo svesni koliko je jezivo teška situacija u kojoj se kao narod nalazimo? Ostalo nam je malo vremena do linije iza koje nema povratka“ – napisao je danas na svom Tviter nalogu ministar za brigu o porodici Ratko Dmitrović.
Znamo svi da nije prvi put da su otrovne strelice iz njegovih izjava usmerene ka ženskom rodu. Umeli smo i ranije da na takva pitanja odgovorimo.
Pozabavimo se danas ovim novim. Kaže ministar da razmislimo o tome što žena danas prvi put rađa tek u 30. godini. Jedan minut.
…
Evo, razmislili smo. I stvarno, i biologija i priroda kažu da je bolje da to bude ranije. A i moje iskustvo kao majke kaže da sam sa 28, kad sam rodila prvi put, imala više elana nego drugi put. I tu se slažemo.
Sad kad smo mi razmislili, red bi bio da razmislite i Vi, ministre. Izneli ste podatak koji je verovatno rezultat nekih statističkih merenja. Ali, nekako nama u toj statistici nedostaju još neki podaci…
Primera radi, ima li u toj vašoj statistici podataka o tome s koliko godina jedna visokoobrazovana žena dobija prvi posao na neodređeno, u svojoj struci, koji joj može pružiti sigurnost da može da rađa i da se ne boji besparice?
Vodi li se neka statistika o tome kolika je prosečna plata jedne dvadesetpetogodišnje mlade žene (ako pretpostavimo da je to brojka na koju treba spustiti prosek za prvorotke) i da li je to dovoljno za pristojan život s detetom?
Znate, možda vam čudno zvuči, ali većina žena danas NE ŽELI da zavisi od plate, dobre volje i raspoloženja svoje jače polovine, ma koliko on bio divan.
Zna li se šta o tome koliki je procenat poslodavaca koji će poštovati sva prava mladih majki jednom kad se vrate s porodiljskog odsustva? I koliko je njih ikad kažnjeno što se toga nisu držali?
Ima li neke statistike o tome koliko dugo ta majka koja je dobila otkaz jer je zatrudnela mora da čeka na vrtić za svoje dete, jer sad kad nema posao, dete ne može ni da dobije mesto u vrtiću. A ako dete nije primljeno u vrtić, kako ona da NAĐE posao i počne da radi?
Kaže li ta vaša statistika nešto o tome koliko žena dođe na jednog ginekologa u državnom domu zdravlja? U proseku. Jer, sa 25 godina i prosečnom platom dvadesetpetogodišnjakinje, teško da može da priušti preglede u privatnim ordinacijama.
A, da, frizerke, kozmetičarke, vlasnice agencija, salona, sve žene preduzetnice koje su najveći borci koje poznajem, zna li se njihov prosek plate, kad odluče da rode? Ja znam, ali me tačno sramota da izgovorim i da napišem. One, znate, možda čekaju neki bolji momenat, kad će ih neko prepoznati kao ravnopravne građanke i buduće majke. I u tom čekanju, godine prođu.
Konačno, da li je želja da napreduje, gradi karijeru, zauzme neke pozicije pre nego što se kao majka ostvari, nešto što bi trebalo da osudimo? Zar nije obrazovana i uspešna majka uzor kakav želimo za našu decu?
Zar nije?
I da ne zaboravimo, kad već virite u tu statistiku, zavirite i u onu koja otkriva broj parova koji silno žele dete, ali ne uspevaju da ga dobiju. Koliko se sećam, skoro svaki PETI. Možda im je od vaše izjave teret postao još tri puta teži, a bol tri puta veći, jer znaju da su oni jedan od uzroka te loše statistike. A dali bi sve što imaju da mogu da je poprave.