Možda mislite da je reč deca zapravo množina imenice dete. Ali ne, nije!
Imamo imenicu (to) dete, što nas upućuje na pravilno razmišljanje da je dete reč srednjeg roda u jednini, kao, recimo, i (to) ime. Međutim, imenica ime ima množinu imena, a dete nema množinu deteta. Nikada nećemo reći: Zabole me glava od vriske tih deteta, Često poklanjam igračke detetima, Vidim deteta kako idu po kiši bez kabanice ili: Deteta, dolazite smesta ovamo! Umesto takve množine koja ne postoji koristimo uvek zbirnu imenicu deca.
Dakle, reč deca nije množina imenice dete, a i ne stoji u množini (mada vas nešto vuče da to pomislite, zar ne?).
Deca, kao i sve zbirne imenice, imaju samo jedninu jer označavaju skup.
– Deca, a jednina! Hm-hm! – možda i dalje sumnjate.
Ipak, imenica deca je, zapamtite, imenica ženskog roda u jednini. Dokaz za to je promena po padežima. Reč deca menja se isto kao sve imenice ženskog roda u jednini, recimo kao imenica žena – od žene, ženi, ženu, ženo, sa ženom, o ženi (pa tako i: od dece, deci, decu, deco, s decom, o deci).
Samo još da dopunim! Možda će biti lakše za pamćenje. Kad se pitate da li neka imenica ima množinu, stavite je u instrumental. Ukoliko je u instrumentalu nastavak -om ili -em, ta imenica ima jedninu. A ako je u instrumentalu -ama, -ima, to znači da je to množina. Kad tresnete vratIMA, znamo da su ta vaša vrata imenica u množini. Sečete makazAMA –znamo opet da je množina. Družite se s decOM – imenica deca je u jednini.
Piše: Violeta Babić, lektor u Kreativnom centru i autor tri zbirke jezičkih crtica, kao i Knjige za svaku devojčicu i Knjige za svakog dečaka.
