Давне 2009. године, са једном својом талентованом ученицом сам радила семинарски рад на тему Елементи социјалне лирике у савременој музици. Рад је припреман за Регионалну смотру талената, добио је републичку награду, велико признање за нас обе.
И питам се да ли бисмо данас смели овакав рад представити било где изван зидова своје куће. Да ли бих на такав начин смела разговарати са ученицима, без бојазни да ћу бити пријављена за издају? Да појасним: у раду смо анализирале стихове Марчела, Груа, Хладног пива, Гоблина и открили у њима нови талас социјалне лирике, која је код нас у традиционалном песништву одумрла, јер после Давича, и понекад Бећковића, немамо песника са овом тематиком.
У то неко време сам се, као и данас, суочавала са проблемом мотивације код својих ученика. Често је Сизифов посао заинтересовати ђаке да читају. А како им онда објаснити социјалну лирику, њену суштину, у стиховима Шантића који је у лектири за шести и седми разред, када они не разумеју контекст у коме је песма настала. Онда се час претвори у тумачење историјског момента који је песника инспирисао да викне над неправдом, а тај давни свет са својим проблемима је толико далеко од данашње деце да се час претвори у најгору мору. Било је то мрцварење песме и песника, наставника и ђака. А онда сам им једном одшампала стихове тадашњих репера и панкера, цензуришући псовке, и тражила да препознају актуелне друштвене проблеме и кажу своје мишљење. Оно што је планирано као један школски час, претворило се у три часа живе дискусије. Сви су научили шта је социјална лирика, па им ни Шантић није тешко пао. Доживели су га као сабрата из далеке прошлости који је, као и они, плакао због неправде. Све су знали и све су разумели. Млади људи су врло осетљиви на неправду. Они целим својим, још неисквареним бићем, теже савршенству.
У последње време више не смем тако да радим. Плашим се. Само понекад проверим, у неком необавезном разговору, какву музику слушају моји ђаци, па кад видим да бар њих пет из одељења има додира са репом или панком, одахнем. Помислим да ипак има спаса за нас.
Зато је важно све оно што раде Марчело, Београдски синдикат, Гоблини… Осим што говоре истину која гађа све нас одрасле, већ отупеле на све нечастивости данашњице, слушаће га и деца. Препознаће, сигурна сам, себе и све око себе, па ће погледати родитеље у очи. Понављаће, певушећи, стихове које чују. Хоће ли родитељи издржати тај поглед? Или у рефрену осетити критику на свој рачун? Хоће ли им то бити опомена или ће и даље сву беду сопственог бића и сву немоћ у којој живе и даље лечити издашним одвајањем из новчаника? Видећемо!
А ја и даље не смем ове песме помињати по школи. Бојим се. Иако знам да би анализа ових стихова на часу отворила код мојих ђака један нови прозор у схватање уметности и књижевности. Не смем, јер ме позив наставника обавезује на политичку неутралност. О моралу ћемо неком другом приликом.
Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика из Шапца