Деведесетих је у нашој земљи све кључало у превирању идеологије, економије, ратова и сиромаштва сваке врсте. Стизала су деца из зараћених крајева, дезорјентисана и без игде ичега, мешала се са овом домаћом децом, такође дезорјентисаном у хаосу који их је снашао. Свакаквих лутања је ту било, милион чудних ситуација и за школу потпуно нерешивих, јер је само друштво било апсолутно раскомадано и није се назирала могућност да ће се у скором времену саставити.
Свакакве групе су се ту почеле састављати, али су највидљивије биле групе различитих мрзитеља, деце у основној школи која острашћено мрзе. Највише су ме нервирале две врсте: мрзитељи из моде и мрзитељи по наговору. Јер деца не мрзе сама по себи. Ми им пројектујемо своје негативности.
Мрзитељи из моде су у то време почели по зидовима школе и по таблама, свескама, клупама, цртати кукасте крстове. Пошто сам данима грдила, тражила да се све избрише, објашњавала, постизала сам само супротан ефекат. Била сам јадна, а они још већи фрајери. Е, онда сам им дала да напишу домаће задатке са темом: Нацистички злочини у Другом светском рату (узроци и последице), са посебним освртом на страдања Јевреја и Срба. Домаћи, наравно, није урађен у задатом року, али сам инсистирала и чекала. Па опет није урађен јер је за дете шестог разреда било немогуће да га уради. И опет сам чекала, а онда сам им поделила јединице. Чекала сам реакцију и она је стигла већ следећег дана. Чекало ме је двоје родитеља те деце, бесних и спремних на обрачун. То сам и желела. Позвала сам њихову децу и објаснила читав ток збивања, од цртежа до јединица, па их питала да ли њихова деца знају шта се крије иза тих симбола. Нису знала. Па, онда би требало да науче, да знају какву и чију идеологију подржавају, шта истичу као свој лични кредо и кога на тај начин вређају и угрожавају. Кад науче и аргументовано изложе, имају право да мрзе ако се са тим доследно слажу.
Мрзитељи по наговору су били много клизавији терен. Они су пливали у матици набујалог национализма и неутемељених уверења. Имала сам ученика који је у моје одељење стигао у седмом разреду. Ни под тачком разно није хтео да напише слово латинице, нити да чита текст који је латиницом штампан. То што је учио енглески језик није га збуњивало. Он само свој језик није користио у латиничном облику и није било силе која му је то могла објаснити као погрешно. Одсечно, као на неком идеолошком судском процесу, одговарао је да је то усташко писмо, стварајући око себе мук и непријатну збуњеност. Није то било дете које је избегло од рата. Цела породица је живела у непосредној близини школе. Само су отац и стриц били страствени навијачи једног нашег клуба. И није било проблема само са српским језиком. Овај дечак није хтео ни на музичком да присуствује емитовању композиција класичне музике. Демонстративно је излазио са часа. Њему сам исто дала домаћи, опет очекујући реакцију родитеља, нарочито оца. Задала сам му да напише састав о пореклу српске верзије латинице. И опет се све поновило као и са кукастим крстовима, али ми се чини да је и овом оцу требало дати да напише исти такав састав, додуше мало шири јер се његова мржња ширила на још неке етничке групе, религије и покрете.
Много шта се променило до данашњих дана, али мрзитељи су остали. Нема их више тако много по основним школама, или, бар нису тако видљиви и гласни. Али их има међу младима у старијем узрасту и питам се јесу ли то потомци ових о којима сам претходно причала. Јер предмет мржње се није много променио, и даље се возе по национализму, али су ту додали и сваки други облик антагонизма и дивљаштва према свему што се не уклапа у њихов накарадно укорењени свет. У том њиховом свету, само су они носиоци истине, а сви остали морају преумити или бити најсуровије кажњавани и прогањани.
Из овог корпуса иду хорде младих људи који нападају на геј параде, који насрћу на људе који шетају са обележјима других навијачких група, који са распопима на челу каде демонстранте на улици.
Поразио ме је догађај који се скоро десио када је полицијска патрола упала у стан геј младића и његове другарице, злостављала их, понижавала, привела на саслушање, а затим позвала мајку тог младића и саркастично се иживљавала. Полиција по закону треба да заштити сваког грађанина. А тај грађанин има право на другачију сексуалну орјентацију. Нечувено је да се оваква бахатост толерише, а још мање је разумљива равнодушност шире друштвене заједнице која у свему не види апсурд и не види прекорачење разума, која не схвата шта треба да осуди и не види ништа чудно у хордама закапуљачених младића који мрзе. И не пита се шта то они тачно мрзе и чиме су они лично погођени, чему таква сила отпора. Јавност ћути.
Поразио ме и догађај у вези са романом Доротеј. Одакле полицијском синдикату мотив да цензурише школску лектиру? И да се обрати гимназијама, а не Министарству просвете? Одакле друштву потреба за чедношћу у књижевности, а нема исту ту потребу када гледа секс уживо на телевизији? Потпуно сам сигурна да су сва деца до прве године средње школе посетила већи број порно сајтова, да су одгледали бар једну сезону неког ријалити програма, или бар слушали коментаре о томе. Међутим, у нарушавању традиционалних вредности учествује само школа. А све што нарушава те вредности, треба прогонити и кажњавати. И јавност ћути.
Много домаћих задатака данас треба дати да би мрзитељи аргументовано објаснили кога све мрзе и зашто. Требало би отворити посебна одељења само за полазнике ових установа, а она би морала бити затвореног типа. Питомцима би требало омогућити довољну количину папира и литературе. Прво да проуче узроке своје мржње, профил своје жртве, а онда лепо објасне, уз позивање на релевантне изворе шта је лоше у томе да се буде друге боје коже, да се буде геј, да се буде друге вере и тако даље. Затим би посебна комисија морала да прегледа све те радове и са кандидатима озбиљно поразговара. Бефел за напуштање установе би могли добити тек у моменту када потпуно свесно и утемељено објасне суштину заједнице коју мрзе, њену генезу и оправданост постојања различитости. Ако и после свега тога желе да наставе да их мрзе, треба им то и дозволити. Бар ће знати зашто то раде, а неће бити мрзитељи из моде, очаја, или, што је најгоре, мрзитељи по наговору.
Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика и књижевности из Шапца