Devedesetih je u našoj zemlji sve ključalo u previranju ideologije, ekonomije, ratova i siromaštva svake vrste. Stizala su deca iz zaraćenih krajeva, dezorjentisana i bez igde ičega, mešala se sa ovom domaćom decom, takođe dezorjentisanom u haosu koji ih je snašao. Svakakvih lutanja je tu bilo, milion čudnih situacija i za školu potpuno nerešivih, jer je samo društvo bilo apsolutno raskomadano i nije se nazirala mogućnost da će se u skorom vremenu sastaviti.
Svakakve grupe su se tu počele sastavljati, ali su najvidljivije bile grupe različitih mrzitelja, dece u osnovnoj školi koja ostrašćeno mrze. Najviše su me nervirale dve vrste: mrzitelji iz mode i mrzitelji po nagovoru. Jer deca ne mrze sama po sebi. Mi im projektujemo svoje negativnosti.
Mrzitelji iz mode su u to vreme počeli po zidovima škole i po tablama, sveskama, klupama, crtati kukaste krstove. Pošto sam danima grdila, tražila da se sve izbriše, objašnjavala, postizala sam samo suprotan efekat. Bila sam jadna, a oni još veći frajeri. E, onda sam im dala da napišu domaće zadatke sa temom: Nacistički zločini u Drugom svetskom ratu (uzroci i posledice), sa posebnim osvrtom na stradanja Jevreja i Srba. Domaći, naravno, nije urađen u zadatom roku, ali sam insistirala i čekala. Pa opet nije urađen jer je za dete šestog razreda bilo nemoguće da ga uradi. I opet sam čekala, a onda sam im podelila jedinice. Čekala sam reakciju i ona je stigla već sledećeg dana. Čekalo me je dvoje roditelja te dece, besnih i spremnih na obračun. To sam i želela. Pozvala sam njihovu decu i objasnila čitav tok zbivanja, od crteža do jedinica, pa ih pitala da li njihova deca znaju šta se krije iza tih simbola. Nisu znala. Pa, onda bi trebalo da nauče, da znaju kakvu i čiju ideologiju podržavaju, šta ističu kao svoj lični kredo i koga na taj način vređaju i ugrožavaju. Kad nauče i argumentovano izlože, imaju pravo da mrze ako se sa tim dosledno slažu.
Mrzitelji po nagovoru su bili mnogo klizaviji teren. Oni su plivali u matici nabujalog nacionalizma i neutemeljenih uverenja. Imala sam učenika koji je u moje odeljenje stigao u sedmom razredu. Ni pod tačkom razno nije hteo da napiše slovo latinice, niti da čita tekst koji je latinicom štampan. To što je učio engleski jezik nije ga zbunjivalo. On samo svoj jezik nije koristio u latiničnom obliku i nije bilo sile koja mu je to mogla objasniti kao pogrešno. Odsečno, kao na nekom ideološkom sudskom procesu, odgovarao je da je to ustaško pismo, stvarajući oko sebe muk i neprijatnu zbunjenost. Nije to bilo dete koje je izbeglo od rata. Cela porodica je živela u neposrednoj blizini škole. Samo su otac i stric bili strastveni navijači jednog našeg kluba. I nije bilo problema samo sa srpskim jezikom. Ovaj dečak nije hteo ni na muzičkom da prisustvuje emitovanju kompozicija klasične muzike. Demonstrativno je izlazio sa časa. Njemu sam isto dala domaći, opet očekujući reakciju roditelja, naročito oca. Zadala sam mu da napiše sastav o poreklu srpske verzije latinice. I opet se sve ponovilo kao i sa kukastim krstovima, ali mi se čini da je i ovom ocu trebalo dati da napiše isti takav sastav, doduše malo širi jer se njegova mržnja širila na još neke etničke grupe, religije i pokrete.
Mnogo šta se promenilo do današnjih dana, ali mrzitelji su ostali. Nema ih više tako mnogo po osnovnim školama, ili, bar nisu tako vidljivi i glasni. Ali ih ima među mladima u starijem uzrastu i pitam se jesu li to potomci ovih o kojima sam prethodno pričala. Jer predmet mržnje se nije mnogo promenio, i dalje se voze po nacionalizmu, ali su tu dodali i svaki drugi oblik antagonizma i divljaštva prema svemu što se ne uklapa u njihov nakaradno ukorenjeni svet. U tom njihovom svetu, samo su oni nosioci istine, a svi ostali moraju preumiti ili biti najsurovije kažnjavani i proganjani.
Iz ovog korpusa idu horde mladih ljudi koji napadaju na gej parade, koji nasrću na ljude koji šetaju sa obeležjima drugih navijačkih grupa, koji sa raspopima na čelu kade demonstrante na ulici.
Porazio me je događaj koji se skoro desio kada je policijska patrola upala u stan gej mladića i njegove drugarice, zlostavljala ih, ponižavala, privela na saslušanje, a zatim pozvala majku tog mladića i sarkastično se iživljavala. Policija po zakonu treba da zaštiti svakog građanina. A taj građanin ima pravo na drugačiju seksualnu orjentaciju. Nečuveno je da se ovakva bahatost toleriše, a još manje je razumljiva ravnodušnost šire društvene zajednice koja u svemu ne vidi apsurd i ne vidi prekoračenje razuma, koja ne shvata šta treba da osudi i ne vidi ništa čudno u hordama zakapuljačenih mladića koji mrze. I ne pita se šta to oni tačno mrze i čime su oni lično pogođeni, čemu takva sila otpora. Javnost ćuti.
Porazio me i događaj u vezi sa romanom Dorotej. Odakle policijskom sindikatu motiv da cenzuriše školsku lektiru? I da se obrati gimnazijama, a ne Ministarstvu prosvete? Odakle društvu potreba za čednošću u književnosti, a nema istu tu potrebu kada gleda seks uživo na televiziji? Potpuno sam sigurna da su sva deca do prve godine srednje škole posetila veći broj porno sajtova, da su odgledali bar jednu sezonu nekog rijaliti programa, ili bar slušali komentare o tome. Međutim, u narušavanju tradicionalnih vrednosti učestvuje samo škola. A sve što narušava te vrednosti, treba progoniti i kažnjavati. I javnost ćuti.
Mnogo domaćih zadataka danas treba dati da bi mrzitelji argumentovano objasnili koga sve mrze i zašto. Trebalo bi otvoriti posebna odeljenja samo za polaznike ovih ustanova, a ona bi morala biti zatvorenog tipa. Pitomcima bi trebalo omogućiti dovoljnu količinu papira i literature. Prvo da prouče uzroke svoje mržnje, profil svoje žrtve, a onda lepo objasne, uz pozivanje na relevantne izvore šta je loše u tome da se bude druge boje kože, da se bude gej, da se bude druge vere i tako dalje. Zatim bi posebna komisija morala da pregleda sve te radove i sa kandidatima ozbiljno porazgovara. Befel za napuštanje ustanove bi mogli dobiti tek u momentu kada potpuno svesno i utemeljeno objasne suštinu zajednice koju mrze, njenu genezu i opravdanost postojanja različitosti. Ako i posle svega toga žele da nastave da ih mrze, treba im to i dozvoliti. Bar će znati zašto to rade, a neće biti mrzitelji iz mode, očaja, ili, što je najgore, mrzitelji po nagovoru.
Autor: Biljana Vasić, profesorka srpskog jezika i književnosti iz Šapca