Kao prava Samarićanka, nesebično je pomagala bolesnima, nemoćnima i volela sve što živi. Umrla je na Veliku subotu 1892. godine, a Bog joj je uslišio poslednju želju
ZA izumiteljski dar koji je posedovao, Nikola Tesla se u knjizi „Moji izumi“ zahvalio majci. Nije bio škrt na toplini, niti je krio koliko joj se divi, dok ju je opisivao kao izuzetno hrabru ženu, retke umešnosti i moralne snage. Nazvao ju je prvorazrednim izumiteljem, verujući da bi mnogo postigla da, kako je zapisao, nije bila tako daleko od modernog života.
Georgina Đuka Tesla, majka velikana među velikanima, imala je, govorio je njen sin, toliko spretne ruke da je ono što očima vidi, rukama mogla da stvori. Kreirala je mnoge alatke i tkala najlepše šare od vune, koju je sama prela. „Čak je sejala semenje, uzgajala biljke i sama razdvajala njihova vlakna. Neumorno je radila od rane zore do kasno u noć i bezmalo sva odeća i pokućstvo u kući bili su deo obrazovanja“, zapisao je najveći naučnik svih vremena i čovek koji je zadužio čovečanstvo.
Pletenu ličku torbicu sa kojom ga je ispratila u gimnaziju, Nikola je celog života nosio kao amajliju. Baš onako kako je čuvao sve njene reči nežnosti i podrške.
Đuka je potekla iz svešteničke porodice, u takvu se i udala. Rođena je u Tomingaju kod mesta Gračac 1822. godine, kao unuka prote Tome, ćerka Nikole Mandića i Soke Budisavljević. Majka joj je rano umrla, pa je kao najstarije dete brinula o šestoro braće i sestara, što ju je udaljilo od obrazovanja. Nije umela da čita, ali je obožavala poeziju i napamet znala hiljade stihova narodnih pesama, pa i odlomke iz Njegoševog „Gorskog vijenca“. Nikola je od nje nasledio i fantastičnu moć pamćenja. Kao spretna i domišljata, još od malena je pronalazila razne sprave, od beskorisnih stvari pravila korisne. Pokazivala je zavidno intelektualno umeće, ali nije imala uslove da se školuje. Govorilo se da je prava Samarićanka, jer je uvek imala potrebu da pomaže bolesnim i nemoćnim.
Postala je supruga sveštenika Milutina Tesle, sa kojim je u Smiljanu dobila dva sina – Dana i Nikolu, kao i tri ćerke – Angelinu, Milku i Maricu. Nažalost, Dane je od udarca konja preminuo u 14. godini, što je bila velika tragedija za porodicu. Posle toga, Tesle su se preselile u Gospić, odvojivši se od svoje crkve Svetog Petra i Pavla u Smiljanu i skromne kuće. Ali, Đuka je i dalje bila stub doma. Svaki kutak je držala pod konac, pravila je alatke, tkala, vezla. Mnogo pažnje je posvećivala vaspitanju dece, učila ih da budu dobri ljudi i milostivi prema bližnjima. Brinula se, jer je Nikola bio bolešljiv i strašljiv, živeći dugo, kako je priznao, u strahu od utvara, zlog duha, ljudoždera… Ona je oduvek prepoznavala njegovu posebnost i znala je da će svi ti strahovi iščeznuti. I bila je u pravu.
NIJE SE PLAŠILA SMRTI
KOLIKO je Đuka bila posebna i hrabra, Tesla je u knjizi „Moji izumi“, pokušao da dočara i sledećom pričom: „Kada je majci bilo šesnaest, nekakva zarazna bolest je harala zemljom. Njenog oca su pozvali da obavi poslednju pričest bolesnika na umoru, a za vreme njegovog odsustva, ona je sama otišla da pomogne jednoj porodici u susedstvu, koju je takođe napala ta strašna bolest. Svi članovi porodice, njih petoro, brzo su podlegli jedno za drugim. Ona ih je sama okupala i obukla. Pošto ih je, prema običajima predaka, ukrasila cvećem, položila ih je na odar. Kada joj se otac vratio, sve je bilo pripremljeno za hrišćansku sahranu“.
Očekivalo se da Nikola nasledi oca i nastavi svešteničkim stazama. Ali, majka Đuka je dala završnu reč. Zbog nje se to nije dogodilo. Kako je u knjizi „Znamenite žene Srbije“ naveo Žika Marković, ona je očekivala da joj sin krene tim putem, ali da bude obrazovan i „pohranjen knjigama“, dok je otac verovao da su one neprijatelji vaspitanja. Iako je Milutin Tesla imao bogatu biblioteku, pisao pesme i članke, zanimao se za filozofiju, sinu u ranom dobu nije dozvoljavao da čita. Skrivao je sveće od njega, pa je Nikola krišom pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanice i „gutao“ stranicu za stranicom, sve do zore. Majka je razumela tu strast, jer ju je i sama osećala, a nije mogla da je zadovolji u toj meri.
Marković navodi zapise biografa Nikole Tesle, u kojima stoji da je on prvi put privukao pažnju javnosti kada je u šestoj godini stavio u pogon vatrogasna kola, posle bezuspešnih pokušaja stručnjaka. Posle nekoliko sličnih poteza kojima je sve ostavio bez daha, Đuka je uspela da ubedi supruga da je za dete bolje da studira tehniku, umesto Bogoslovije. Milutin je jedva pristao jer je Đuka bila uporna. Posle godinu dana lečenja od kolere, Nikola je od roditelja dobio obećanje da će ga poslati na najbolji politehnički fakultet.
Ona je sinu uvek bila podrška, u svemu. Nikola je isticao da je bila dobar psiholog sa jakom intuicijom. Nije krio da mu je majka pomogla da prevaziđe fazu koja je za njegovog oca bila neoprostiva. Naime, u mladalačkom zanosu je bio naklonjen kocki i samo je majka to smatrala prolaznom strašću. Razumela je, zapisao je Nikola, mušku prirodu i znala da čovek može da se spase samo vlastitom voljom. U knjizi „Moji izumi“ naveo je:
„Sećam se jedno popodne, kada sam izgubio sav novac i strasno žudeo za igrom, ona je došla k meni sa svežnjem novčanica i rekla mi: „Idi i zabavljaj se!“. Što brže izgubiš sve što imamo, to bolje. Znam da će to da te prođe“. Bila je u pravu. Tog trena sam pobedio svoju strast i jedino sam zažalio što nije bila stotinu puta jača.“
Marković kaže da je Tesla naučio da kroti svoje strasti baš zahvaljujući majci, tako je „pobedio“ jaku želju za pušenjem i ispijanjem kafe.
„Učila ga je majka Đuka da voli sve što je živo. I njegovi golubovi, bela golubica i plavkasti goluban, preko puta hotela u Njujorku, s pravom su ga očekivali u večernje sate, da mu slete na rame i dobiju obavezno zrnevlje“, navodi u knjizi Marković.
Telegram da mu je majka na samrti, Nikolu je zatekao u Parizu. Odložio je sva predavanja i odmah otputovao u Gospić. Georgina Đuka Tesla je umrla uoči Vaskrsa, na Veliku subotu, u aprilu 1892. godine. Bog joj je uslišio poslednju želju, videla je voljenog sina Nikolu i oprostila se sa njim.
Izvor: Novosti