Janko Veselinović rođen je 13. maja 1862. godine u Salašu Crnobarskom, u srcu Mačve — kraju koji će zauvek ostati utkan u njegovu dušu i književnost. Danas, na dan njegovog rođendana, srpska kultura se priseća jednog od svojih najdražih i najčitanijih pisaca.
Kao sin čuvenog seoskog sveštenika, Janko je odrastao u Glogovcu, gde je završio osnovnu školu. Školovanje ga je vodilo kroz bogosloviju i učiteljsku školu, ali ni jednu od njih nije završio — uvek ga je nešto skretalo s puta: pozorišne trupe, kafane, avanture. Ipak, verovao je da je svaki čovek roman, i da samo valja s ljubavlju posmatrati ljude — književnog nadahnuća neće nedostajati.
Za života je objavio više od trideset naslova — romane, zbirke pripovedaka i dramske tekstove, a ukupno je napisao čak 127 pripovedaka. Pretežni i najvažniji deo tog stvaralaštva bio je posvećen selu i rodnoj Mačvi, koju je slikao s neskrivenom ljubavlju i nežnošću.
Njegovo najpoznatije delo, roman Hajduk Stanko, objavljen 1896. godine, opisuje događaje iz Prvog srpskog ustanka i naišao je na pozitivne reakcije kritike i publike. Do 1963. godine doživeo je čak 24 izdanja i preveden je na mnoge svetske jezike. Zanimljiva je i okolnost da ga je na pisanje tog romana podstakao blizak prijatelj Jova Aleksić — unuk pravog hajduka Stanka.
Pre toga, još 1882. godine, Veselinović je poslao svoju pripovetku uredniku socijalističkog časopisa „Misao“. Tadašnji recenzent Panta Tucaković priču je ocenio „posve ništavnom“, čudeći se hrabrosti mladih ljudi da „pišu katkad take gluposti“. Razočarani Janko je tada odlučio da napusti pisanje — i samo zahvaljujući prijatelju Jovi Aleksiću, unuku pravog hajduk-Stanka, rukopisi nisu završili u vatri. Četiri godine kasnije, isti tekstovi su oduševili urednike „Šabačkog glasnika“.
Roman „Hajduk Stanko“ je, inače, posvećen Nikoli Tesli — „junaku našega doba“, kako ga je Veselinović nazvao — čime je dva velikana srpske kulture povezao u trajnu književnu vezu.
Život mu nije bio lak. Zbog kritika vlasti bio je više puta u zatvoru, a neuredan boravak po beogradskim kafanama ostavio je vidne tragove na zdravlje. Oboleo je od tuberkuloze, vratio se na kraj i preminuo 1905. godine, a na večni počinak ispratili su ga Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović.
Ipak, po rečima Jovana Skerlića, neprikosnovenog književnog arbitra Srba početkom 20. veka, Janko Veselinović bio je tada najpopularniji pisac kog je srpski narod izrodio — a ankete s kraja 20. veka potvrdile su da taj status nije izbledeo ni decenijama nakon njegove smrti.
Anegdota iz pozorišta
Kada je postavljen za dramaturga Narodnog pozorišta u Beogradu, novinari su došli da ga intervjuišu, interesujući se kako će se snaći na novom položaju. Jedan novinar ga je upitao šta misli o operi, a Veselinović se počešao po bradi i odgovorio: „Znaš, rode, sve što je rđavo napisano i ne može da se čita — to se otpeva. Eto, to je opera!“
Kafana „Dardaneli“ — kolevka literature
Veselinović je bio i stalni gost čuvene beogradske kafane „Dardaneli“, gde se okupljalo celokupno književno Beograd. Za istim stolom sedeli su Milovan Glišić, Branislav Nušić, Stevan Sremac — prava galaksija srpske proze. Ta kafana je kasnije srušena 1901. da bi na njenom mestu nikla zgrada današnjeg Narodnog muzeja.