Poslednjih godina je opšteprihvaćeno da dete sa tri ili četiri godine krene na neku dodatnu aktivnost. S obzirom na to da se dečji argumenti još uvek ne mogu smatrati razumnim, roditelji se često preispituju da li je uzrast i odabir hobija dobar. Par saveta moglo bi da pomogne roditeljima da razumeju i prepoznaju da li je se dete u nekoj aktivnosti odnosno u nekoj školici pronašlo ili je prosto uplašeno da kaže da više ne želi tamo da ide.
Najvažniji od najvažnijih saveta je da želju i zadovoljstvo deteta proveravate isključivo ODMAH NAKON TRENINGA/ČASA. U svakom drugom trenutku, puno faktora koji nemaju veze sa odabirom hobija, ometaće detetov osećaj. Faktori koji zbunjuju dete su odvajanje od roditelja, prekid igre, vremenske prilike, umor, crtani film, maca koja je baš sada pristigla u vidokrug trogodišnjaka ili predškolca, ljuljaška… itd. Naravno, sve navedeno su važne potrebe deteta i trebalo bi ih pratiti, ali ne u vreme treninga, ako ste odabrali da vaše dete ide na druženja ovog tipa. Dakle, odmah nakon treninga detetovo raspoloženje i zadovoljstvo će vam u velikoj meri potvrditi ili osporiti izbor koji ste zajedno napravili.
Ukoliko dete nezadovoljno ODLAZI sa treninga nekoliko puta uzastopno, preispitajte obavezno izbor i pokušajte da pronađete uzroke nezadovoljstva. Deci bi hobi trebalo da prija, da ne bismo postigli kontraefekat dečjeg i svog truda. Neka deca nemaju nikakav osećaj za muziku i ples i časovi iz te oblasti ostaviće ih ravnodušnim. Puno dečaka ne voli ni fudbal ni košarku. To nema veze sa neizgrađenim radnim navikama, već sa osećajem koji određena aktivnost budi ili ne u detetu.
Ništa manje važno pitanje od izbora aktivnosti je KO i KAKO radi sa decom. Za vaspitače i učitelje se roditelji raspituju, analiziraju i izuzetno su oprezni, a hobi je samo hobi. To je velika greška. Trener ima uticaj na samopouzdanje deteta, često i više od osoba iz vrtića ili škole. Ukoliko je neki istaknuti sportista, plesač ili pevač sada preuzeo ulogu edukatora, a prethodno se nije formalno ili neformalno obrazovao za rad sa decom, ceo proces lako može naneti više štete nego koristi. Nije lako prenositi znanje, spustiti se na nivo deteta, a najteže je odmeriti mogućnosti dece i postavljati zahteve u skladu sa razvojem dece. Nedostižni ciljevi, na primer, toliko su demotivišući za dete koje ulaže trud i napor, da je čak i za emotivnu stabilnost deteta od izuzetne važnosti stručna procena. Zatim način motivacije (da li je unutrašnja ili je bazirana na strahu od sankcija), način komunikacije i rečnik, ton razgovora, pravednost… a iznad svega poštovanje prema deci od strane trenera, strpljenje, kao i psihička stabilnost trenera ili predavača.
Ukoliko lav može naučiti da preskače zapaljeni obruč, medved da igra, a pas da peva, jasno je da se dresurom može postići puno. Ali vaspitanje i buđenje ljubavi prema sportu ili umetnosti je potpuno drugačiji proces i zahteva stručan pristup i vreme. Takmičarski duh bi trebalo graditi na zdravim osnovama, bez ambicija koje bi deci stvarale stres van sportskih i umetničkih okvira.
Provetrenost prostorija, svetlost i higijena se podrazumevaju, ukoliko se aktivnosti odvijaju u zatvorenim prostorijama.
Roditeljske ambicije ostavite po strani i pratite vaše mališane i tempo koji im prija, pre svega.
Od 8. godine, u proseku (za određene aktivnosti i kasnije) preporučuje se uključivanje u ozbiljnije sportske i umetničke programe što podrazumeva više ponavljanja, poštovanje sportskih pravila u potpunosti, opterećenje zglobova i mišića.
Srećno, malim-velikim umetnicima i sportistima.
Autor: Snežana Golić, pedagog i osnivač razvojnog centra Faktor