Način na koji razgovaramo sa decom je način na koji ona razgovaraju sa nama – to je dvosmerna ulica u kojoj dobijamo ono što dajemo.
Ukoliko želite da ostvarite kvalitetnu vezu sa detetom i uspostavite most poverenja najvažnije je da razumete da vi kao roditelj treba da prilagodite i, ako treba, promenite svoj način komunikacije.
Razmislite pre nego što počnete da kritikujete
Prosečan roditelj u Americi uputi detetu osam puta više kritika nego pohvala. Nema istraživanja koja su sprovedena kod nas koja bi „pobrojala“ sve kritike, ali i ucene, pretnje, uslovljavanja koja upućujemo deci. Reći ćete – ništa to nije strašno, pa i naši roditelji su tako… Slažem se, jesu. Međutim, ako znamo da, pored toga što kritike utiču na samopouzdanje, one mogu da postanu i duboka ograničavajuća uverenja koja dete kasnije živi (nisam dovoljno dobar, manje vredim, ne zaslužujem ništa, ništa ne umem da uradim kako treba…), pitanje je da li i dalje mislimo da nema „ničeg strašnog“ kada kritikujemo. Na ovaj način detetu se usmerava pažnja da nešto ne valja, da nije dovoljno dobro, ali to nije konstruktivno. Pored toga što kritika izaziva negativnu emociju i osećaj poniženja, dete i dalje ne zna šta treba da uradi drugačije, jer se podrazumeva da ako je iskritikovano samo treba da zaključi šta i kako da uradi bolje.
Zaboravite na negaciju
Da bi naš um mogao da razume da nečeg nema, on prvo mora da zamisli da toga ima. Zato govor u negaciji nema smisla, jer se fokus stavlja uvek na ono što ne želimo. Na primer, kada kažete detetu – „Ne plaši se mraka“, fokus je na rečima „plašiti“ i „mrak“, jer mozak ne prepoznaje negaciju. Kada kažete – „Ne trči, pašćeš“, povezujete trčanje sa padanjem. „Nemoj da bacaš stvari po podu, nemoj prljavim rukama da diraš hranu, ne radi to…“ – koliko puta ste izgovorili ove rečenice i kakav rezultat ste imali? Važno je da razumete da deca ne rade namerno stvari koje im branite, već ih vi, naravno nesvesno, konstrukcijom zahteva na to usmeravate. Trudite se da govorite detetu šta treba da radi – „Budi pažljiv kada trčiš, stvari stavljaj u orman, operi ruke kada uđeš u kuću, ostavićemo uključenu lampu preko noći…“
Pored toga što ćete pričati u pozitivu i vi i dete ćete se navići da vidite rešenja i dobre stvari umesto da se fokusirate na ono što ne valja. Ovakav način govora treba da vam pređe u naviku, i neophodna je vežba. Svaki put kada primetite da ste počeli rečenicu negacijom, vratite se korak unazad i korigujte se. Vremenom će vam postati prirodno da tako pričate, a tu naviku ćete preneti i na dete.
Koliko je ovaj način komunikacije poželjan prepoznaćete ako obratite pažnju kako na vas deluju ove dve rečenice: „Ne bi bilo loše da sad uradiš zadatke“ i „Bilo bi dobro da sada uradiš zadatke“. Verujem da ste osetili potpuno drugačiju i energiju i poruku i da možete da „uđete u detetove cipele“ i osetite kako na njega ovo utiče.
Ćutanje (ni)je zlato
Ćutanje je takođe oblik komunikacije i poželjno je kada detetu dajemo vreme da o nečemu razmisli. Međutim, ćutanje se često koristi i kao kazna. To je i vrsta psihološke igre, pa onaj ko uspe duže da ćuti iz nje izlazi kao „pobednik“. Deca u ovoj „igri“ imaju mnogo više strpljenja od odraslih i primenjuju je uglavnom kada žele da dobiju nešto. Odrasli je primenjuju kada su ljuti i umesto objašnjenja, dete „kažnjavaju“ tišinom. Kako to utiče na dete? Uglavnom se oseća kao krivac, misli da ne zaslužuje ljubav roditelja, da nije dovoljno vredno njihove pažnje…
Mnogo je korisnije razložno objasniti detetu koje njegovo ponašanje nije prihvatljivo, nego ga kažnjavati tišinom. Ne očekujte da će dete moći samo da donosi zaključke koje njegovo ponašanje ne odobravate, pa zato ćutite. Ono će vas zapitkivati – „Šta ti je mama, zašto ćutiš?“, a to što ćete ga uskratiti za odgovor u njemu će probuditi nelagodu, loše emocije ili nesigurnost. Da li stvarno želite da se vaše dete tako oseća?
Konstruktivni razgovori i uvažavanje ličnosti deteta doneće mnogo bolje rezultate, a neće narušiti vaš odnos, naprotiv još će ga više učvrstiti.
Dragana Aleksić, porodični konsultant