Nije nikakva tajna da roditelji treba da posvete više pažnje komunikaciji sa decom, jer nije važno samo ono što se kaže mališanima, već i sam način na koji se to izgovara.
Način na koji roditelji komuniciraju sa svojom decom ostavlja trajne posledice na njihov odnos, dok najveću štetu čine reči izgovorene u besu. Iako se kasnije roditelji pokaju zbog teških reči izrečenih u trenucima ljutnje, to je već ostavilo ožiljak na decu kojima su takve reči bile upućene.
– Reči bole i ne mogu da se vrate, pa budite oprezni kako ih koristite – kaže terapeut Debi Pinkus, koja je navela najčešće izraze koje roditelji koriste u ljutnji, kao i objašnjenja zbog kojih bi to pod hitno trebalo da prestanu da rade.
Baš me briga
Deca obožavaju da pričaju o tome šta im se desilo na igralištu i o vremenu koje su proveli sa drugarima, o oblacima koje su videli na nebu ili o trenutku kada su slučajno iscedili celu pastu za zube u lavabo. S druge strane, roditelji ponekad ne žele da čuju baš svaki detalj. Ipak, to nije razlog da detetu govorite „baš me briga” ili „jaka stvar”! Na taj način nepovratno prekidate komunikaciju sa detetom i dajete mu do znanja da vas nije briga za nešto što je njemu važno.
Većina roditelja se suočava sa teškim razdobljem kada njihova deca uđu u pubertet i tada se najviše žale na to da tinejdžeri ne žele da komuniciraju s njima. U tom slučaju, roditelji treba da se zapitaju kakva je bila njihova komunikacija u vreme kad je dete odrastalo.
– Proces komunikacije između roditelja i deteta mora da se razvija godinama u dobrom smeru. Tada između njih postoji određena doza poverenja, pa kad mališani postanu tinejdžeri oni i dalje imaju potrebu da se povere se svojim roditeljima – tvrdi socijalni radnik Melinda Garsija.
Isprobajte ovo: Garsija preporučuje da roditelji detetu daju do znanja da će o određenim stvarima ili problemima pričati malo kasnije kada roditelj bude imao više koncentracije. Držite se tog dogovora i ne dopustite da prođe ceo dan, a da sa detetom ne porazgovarate o onome što ga muči.
Ponašaš se kao da imaš tri godine!
Vaša ćerka ima sedam godina, ali vi smatrate da se ponaša kao da su joj samo tri godine. I to ste joj dali do znanja. Pinkusova tvrdi da se ovo ne događa zbog detetovog ponašanja, koliko zbog roditeljske ambicije da kontroliše svoje dete i, na kraju, iskažu sopstvene frustracije. Izgovaranje ove rečenice možda će učiniti da se tog trenutka osećate malo bolje, ali krajnji rezultat će biti takav da će dete uvideti da ga kritikujete u vreme kada ima problema i možda mu treba pomoć pri sticanju kontrole.
Isprobajte ovo: Kada ste frustrirani, samo napravite pauzu. U međuvremenu se setite efektnog odgovora, umesto reakcije. Većina onog što radimo su nesvesne reakcije, a ova pauza će vam pomoći da spustite adrenalin da biste uključili deo mozga koji razmišlja, umesto emocionalnog dela mozga.
Izvini se!
Vaš predškolac je uzeo igračku drugom detetu koje se zbog toga rasplakalo, a vi reagujete tako da terate svoje dete da se izvini zbog toga.
– Iako na ovaj način pokušavate da naučite dete da bude saosećajno, što je pohvalno, to radite na potpuno pogrešan način kojim ga ne učite socijalnim veštinama – tvrdi autor i učitelj Bil Korbet. Deca nisu još sposobna da automatski razumeju zašto treba da se izvine, a ako ga prisiljavate da se izvini za nešto što još nije razumeo i shvatio u čemu je pogrešio, to će samo odložiti detetov prirodni nagon da se izvini.
Isprobajte ovo: U ime svog deteta izvinite se uplakanom detetu i na taj način mu pokažite model ponašanja koji nastojite da mališan usvoji.
Kako ne shvataš!?
Već ste pet puta učili dete kako da uhvati loptu, ali kada vaše dete želi da mu pokažete još jednom, vi mu ljutito odbrusite:“Kako ne razumeš?!“ Ovakav komentar je degradirajući, sudeći po izjavama specijaliste Džil Loren.
– Postavljanjem ovakvog pitanja, vi dete zapravo pitate – šta nije u redu sa tobom da ne shvataš?! Iako roditelj nema nameru da šalje takve poruke, one su ono što dete prima – tvrdi Loren.
Isprobajte ovo: Pauza. Ako ste zapeli da naučite dete nešto, uzmite predah i radite nešto drugo. Ovoj „lekciji“ se vratite kasnije, kada osetite da ste spremni da ponovo probate, možda posle malog istraživanja alternativnih pristupa u podučavanju onog što vaše dete pokušava da nauči.
Otići ću bez tebe!
Vaše dete odbija da napusti radnju sa igračkama, a vi ćete zakasniti na važan sastanak, pa izgovarate ultimatum koji će uplašiti dete: „Odlazim bez tebe!“ Za decu strah od roditeljskog odbacivanja vrlo je stvaran, ali šta se događa kada vaša pretnja ne uspe?
– Najveći problem je u tome što želimo da naša deca veruju u ono što im govorimo. Zbog mnogo razloga potrebno nam je da nam deca veruju. Ako zaista želite da vam dete veruje, nemojte da mu govorite nešto što je delimično netačno – savetuje porodični lekar i terapeut Debora Gilboa.
Rezultat ovih vaših reči je taj što će dete naučiti da njegovi mama ili tata izgovaraju lažne pretnje.
– Roditelji ovo govore, jer nemaju pojma šta više da učine, ali ovo je veoma loš pristup. Nikako ne bi trebalo da prosipate lažne pretnje. Ako razvijete zastavu, tada je morate i braniti. Govorite ono što mislite i držite se obećanja – kaže Gilboa.
Isprobajte ovo: Nemojte da kažete detetu da ćete otići bez njega. Umesto toga, unapred planirajte. Velike su šanse da ste i pre imali sličnu situaciju, pa znate šta će kod deteta pokrenuti napad besa. Kažite detetu da njegovo ponašanje nije prihvatljivo, ali ih istovremeno nečim motivišite da vam veruju i da vas poslušaju kada im kažete da je vreme da se krene.
Izvor: onaportal.com