Сваки пут кад се на нашим страницама покрене тема начина порођаја и неких научних истраживања која говоре о томе да он, можда, има утицаја на интелигенцију код деце, настане прави мали рат.
И премда те ствари никад не пишемо напамет, толико интересовање за тему натерало нас је да се још детаљније и боље распитамо. Прва претрага у Гугл претраживачу на тему утицаја начина порођаја на интелигенцију, на енглеском језику, избацила нам је име Динка Смајлагић. Одмах смо јој писали, а она је радо прихватила да одговори на неколико наших питања и покуша да разјасни дилеме.
Динка је девојка из Босне и Херцеговине која је у Сарајеву завршила Електротехнички факултет, а затим добила стипендију Ерасмус Мундус која је подразумевала студирање у неколико земаља, на мастер програму математичког инжењеринга.
Докторске студије су је, потом, одвеле у мало другачијем правцу где је, како каже, ујединила своју љубав према математици, биомедицини и информатици. Наиме, после мастер програма, добила је позив да дође у Берген, у Норвешку и тамо настави докторске студије.
– Мој пројекат унутар те мреже је био везан за статистичку обраду генетских података у сфери психијатријских поремећаја. Прихватила сам понуду и започела истраживачку каријеру на Медицинском факултету Универзитета у Бергену – каже Динка.
– Докторат је био изузетно захтјеван. Ја сам започела пројекате који обједињују пар научних области, између осталог психијатрију и молекуларну биологију, с којима се нисам сусретала прије – објашњава Динка која је сада већ на постдокторским студијама на Институту за психологију при Универзитету у Ослу.
Бавите се научним истраживањима из области дечјег развоја, односно утицаја генетике на рани развој, а на Универзитету у Ослу предајете предмет који би се могао превести као Утицај генетике на развој понашања. Како сте почели да истражујете ову област, а након завршеног Електротехничког факултета?
Између електротехнике и доктората из статистичке генетике, ја сам магистрирала математичко моделирање природним наукама. Управо је тај мастер програм био и одскочна даска, а и мост који је на неки начин повезао основне и докторске студије. Током основних студија сам схватила да ме од свих предмета на смијеру аутоматике и електронике највише интересују предмети са пуно математике, информатике и биомедицинског инжењеринга. Бјежећи од онога што не волим завршила сам на Медицинском факултету Универзитета у Бергену, на докторским студијама из статистичке генетике примјењене у психијатрији. Ту сам се највише фокусирала на генетику поремећаја пажње и хиперактивности као и осталих развојних поремећаја.
Шта вас, у томе, посебно фасцинира?
Све! Фасцинира ме напредак технологије који примјећујемо у посљедњих 20-25 година, и који нам је омогућио бржу и јефтинију обраду генетских података. Фасцинирају ме (не)истражени биолошки механизми који утичу на психијатријске поремећаје, развој понашања и генерално ментално здравље. С њима заједно ме фасцинирају и остали фактори средине који опет кроз епигенетске механизме утичу на све горе наведено. Радује ме што могу користити своје образовање из електротехнике и математике како бих помогла истраживању менталног здравља и самим тим свјесности о истом.
Откријте нам најзанимљивије „откриће“ до ког сте дошли истражујући пренатални и рани развој.
Не бих то могла назвати „открићем“ јер није у питању конкретно једна студија са одређеним резултатима, него је у питању цијела једна област која се бави пренаталним факторима који утичу на развој дјетета. Оно што је на мене оставило јак утицај су многи негативни механизми који повезују стрес током трудноће и могуће поремећаје у развоју понашања код дјеце. Сматрам да се много више пажње посвећује ономе што труднице једу а не толико ономе што њих једе. Иако је нутриционизам јако битан, поготово током трудноће, сматрам да је излагање стресу и сикиранцији подједнако штетно за здравље како мајке тако и дјетета.
Једна од студија коју сте објавили бави се и утицајем начина порођаја на интелектуални развој детета. Можете ли нам рећи како сте вршили истраживање и какви су резултати?
То је прва студија на којој сам радила. Истраживали смо могући утицај врсте порођаја на генетику интелигенције код дјеце. Поредили смо двије групе, дјецу која су рођена природним путем и ону која су рођена на Царски рез. У студији је учествовало око 2500 дјеце и тестирали смо преко 2 милиона генетичких варијаната (једноструких нуклеотидних полиморфизама). Гледали смо да ли врста порођаја има интеракцијске ефекте на генетику интелигенције мјерене у доби од осам година. Да појасним на примјеру једног нуклеотидног полиморфизма – занимало нас је, да ли дјеца рођена природним путем са одређеном генетском варијантом на одређеној локацији имају у просјеку нижи или виши квоцијент интелигенције од дјеце рођене са истом генетском варијантом али на Царски рез, и да ли је супротан тренд присутан за дјецу са другом генетском варијантом на истој локацији. Показали смо да постоји могући интеракцијски ефекат Царског реза (у поређењу са природним порођајем) на генетику квоцјента интелигенције мјереног у доби од осам година. Међутим, пошто је наса студија прва ове врсте, потребно је много других и већих студија да би се наши резултати могли потврдити са сигурношцу.
Дакле, може ли се наслутити да је за бебу важно да порођај крене природно, ако је то могуће са медицинске стране?
Ми нисмо имали ту привилегију да испитамо разлику између ткз. хитног Царског реза (код којег је порођај кренуо природно али је због разних компликација беба рођена на Царски рез) и изборног Царског реза. Међутим, постоје друге студије које су се бавиле разликама које природни порођај као и ове двије врсте Царског реза могу имати на развој поремећаја пажње и хиперактивности као и аутизма код дјеце. У њима је показано да изборни Царски рез, у поређењу са хитним, има већи (негативан) ефекат када је у питању развој ове двије врсте поремећаја код дјеце. Не знам да ли се може наслутити, али дефинитивно је изборни Царски рез добио доста пажње када су у питању оваква и слична истраживања.
Друга студија коју сте радили бави се и утицајем стреса у пренаталном периоду на бебу. До каквих сте закључака дошли, може ли стрес бити окидач за неку врсту проблема код бебе?
Ова област је дио мог постдоктората који тренутно радим на Универзитету у Ослу. Немамо још конкретне резултате које би могли с вама подјелити, али спроводимо студију у којој поредимо епигенетске механизме код браће и сестара рођених са различитом дозом стреса код мајке. Занима нас да ли постоје епигенетске разлике између нпр. једне сестре рођене након стресне трудноће у поређењу са другом сестром кроз чију трудноћу мајка није биле изложена истој дози стреса.
Као неко ко је у изјавама веома опрезан, али ко има широко знање кад је у питању утицај генетике, али и спољашњих фактора на развој детета, да ли бисте могли дати неки савет родитељима који су увек у потрази за решењима – може ли се генетика „поправити“ и како?
Зависи о којој генетици причамо, односно о генетици чега. Постоје многи развојни поремећаји узроковани ријетким генетским варијантама које знатно погоршавају квалитет живота, како дјетета тако и мајке, и поред великог труда, рада, и квалитетног информисања, мало шта може „поправити“ њихову генетику. Међутим, уколико се испостави да дијете са собом носи дијагнозу неког од ткз. уобичајених поремећаја попут анксиозног поремећаја или поремећаја пажње и хиперактивности, онда већ постоји шанса да се уз (неријетко драстичну) прилагодбу средине и стила живота дође до одређених побољшања. Мада, и у таквим случајевима је битно знати колико је изражен одређени поремећај и која врста лијечења треба да буде примарна. Узроци оваквих поремећаја су комплексни, а самим тим и начин лијечења односно самог живота с њима је такођер комплексан. Треба бити истрајан али и тражити помоћ на правим мјестима.