Надам се да ће доћи тај дан. Један леп и обичан дан. Један од оних које не памтиш, али волиш да их имаш што више јер чине живот пуним и светлим.
Тог дана нећу слушати вести. Нећу стрепети. Читаћу нове рецепте, пратити моду, планирати позориште. Нећу слушати туђа мишљења да ми потврде јесам ли у праву јер ме стварност изван мог прага демантује. Неће ми бити битно. Зато што ће дани постати обични. Без борбе, без смрти, без увреда.
Тога дана ћу отићи на посао без грча. Ништа ми неће сметати. Нестаће усиљена тишина. Нико неће спуштати поглед јер не жели да чује. Нико се неће фолирати како не зна шта се дешава. Послушност ће бити протерана као ретроградни остатак неког бившег времена, неће бити пожељна, већ одбачена као предзнак немања кичме. Тог дана ми нико неће рећи како морам нешто нелогично и непрофесионално. Зато што ћу рећи нећу. И нико се због тога неће увредити. Јер ће људи схватити да су на свом послу овлашћени да раде по савести, именовани су по знању и звању, штите виши интерес, а не место на коме седе.
Тога дана се нећу плашити да ће ми неко рећи: знаш ли ти ко сам ја. Јер ће то постати неважно. Сви ћемо бити неко. Јер јесмо. Само су нам ти неки узурпирали право да своје биће носимо неприкосновено и слободно. Узели су право да буду једини, гласни, најјачи. Поништили су свет обичних људи лажима, мржњом, опсценама сваке врсте, сврстали га у стадо које је ту да слуша и клима главом. Укинули су хиљаде живота да би наметнули само свој. Васпитање су прогласили непотребним и сувишним, лоповлук су промовисали као ствар доброг сналажења и интелигенције, огрнули су се фељтонским патриотизмом који продају на парче када зашкрипи.
Тога дана ћу са пријатељима слушати музику. Причаћемо опуштено. Смејати се. Нешто планирати. Бићемо лаки. Теме ће бити свакодневне. Обичне. Нећемо имати појма шта се у свету дешава. Политика ће бити досадна. Нећемо истресати чемер и неверицу, бити оковани безнађем и осећајем немоћи. Нећемо се чудити и жалити над судбином која нас је везала да останемо овде, која нам није дала храбрости да одемо док је још било могуће, док смо били млађи. Можда ћемо се сећати неких епизода и питати се како је све могло тако да буде, шта се десило са једним народом који се дичи својим праведним борбама, а допусти да буде окупиран од својих. Чудићемо се и рећи како ће се о томе вероватно многе књиге написати као пример невероватне колективне хипнозе која настаје када се удруже бешчашће и маркетинг.
Тога дана ћу бити тужна због доброг дела живота који су ми украли. Жалићу што сам морала доказивати очито. Осетићу сву празнину оних дана без излаза у тупом осећају да си у праву, али шта ти то вреди. Питаћу се како је могуће да је сва сила паметних људи била на једној страни, али им је памет оспорена и избрукана, похапшена и одбачена. Биће ме срамота што смо били немуште кукавице које чувају сву јадност личног живота потонулог у разочарење и пустили да нас деца ослобађају, да ризикују уместо нас, да одложе свој живот ради будућности.
Надам се да ће тај дан доћи. Дан мира и обичности. Дан без мржње, простаклука и панике. Не могу да замислим да ће бити другачије. Јер ће то бити крај. Онај крај, најстрашнији могући. Остаћемо без деце која су се сада пробудила да бију наше битке и да нас повуку за одавно утрнуле руке. А деца нису глупа и немају времена за губљење. Ако схвате да смо их издали, отићи ће својим путем, а нас ће оставити да трунемо у јаловом незадовољству и решеткама које смо сами себи нацртали.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца