Srce mi se steglo. Osetila sam bol u stomaku. Pravi bol. Nisam mogla da pobegnem od tog osećaja tuge i nemoći. A razlog nisam bila ja, već moj sin.
Došao je kući sa igrališta jecajući. Suze su sustizale jedna drugu i jedva sam posle nekoliko ponavljanja uspela da shvatim šta mi govori: „Oni… oni… rekli su mi da idem kući, da ne mogu više da se igram s njima!”
Slike mog detinjstva su odjednom navrle iz mojih najdubljih sećanja.
Taj bol zbog odbijanja u osnovnoj školi vratio se, ovog puta još jači jer se više nije radilo o meni, već o mom detetu. Setila sam se svih onih situacija kada su me zavitlavali što sam viša od svih za glavu i mršava kao glista. Vremena kad su mi govorili da ne mogu da budem deo tima. I toga kako sam se osećala potpuno nemoćno i usamljeno.
I to je bolelo. Jer odrastanje boli.
A sad, kad boli moje dete, mene boli još jače.
A evo i najtežeg dela.
Deca ne traže da vi učinite da se osete bolje. Njima je potrebno da ih slušate i budete pored njih u trenucima koje preživljavaju. Očajnički sam želela da nekako popravim sve, da učinim da taj bol koji oseća moje dete nestane.
Ali, suzdržala sam se. Jer moj posao kao roditelja nije da popravljam, menjam i upravljam njegovim osećanjima. Moj posao je da mu olakšam u meri u kojoj to neće ugroziti potrebu da on sam prođe kroz taj bolan trenutak i prebrodi ga.
Vidite, ima tu još jedna stvar. Ja njega vaspitavam da ode od mene.
Jer, dolaze vremena kad neću uvek moći da budem tu i popravim sve, da obrišem bol kao gumicom. Kad ti dani dođu, moraće sam da zna da upravlja svojim osećanjima i suoči se sa teškim situacijama.
Mogla sam ja da mu kažem: „Oni su ljubomorni… Ti si mnogo bolji od njih… Videćeš kako će te sutra tražiti…” ili bilo šta drugo što bi učinilo da se on oseti bolje. Mogla sam čak da odem tako daleko (a verujte, ima roditelja koji i to rade) i da zatražim od tih drugara da ga vrate u igru. Mogla sam da stvorim flaster za njegovu ranu.
Ali, evo u čemu je stvar
Svako dete će pokušavati da komunicira svoja osećanja dok ne oseti da ga je neko čuo i razumeo. Deca ne umeju da kontrolišu emocije. Njima je očajnički potrebno da ih izraze. Ako za to ne dobiju priliku, kao vulkan, njihova osećanja će početi da se razlivaju na sve strane. To se može desiti dok ručaju, dok se spremaju za spavanje ili u kupovini. Ili se može desiti kada odrastu. Zato pazite da potisnuta osećanja ne pobrkate sa razmaženošću.
Moj sin se sklupčao u stolici
Prišla sam mu, duboko udahnula, pokušala da progutam knedlu u grlu i sakrijem bol. Rekla sam: „Želeo si da se igraš s njima, a oni to ne žele. Znam da to boli. Jako, jako boli.”
I jednostavno sam stajala tu s njim i dozvolila tim teškim osećanjima da ga iskuljaju. Svaki delić moje duše želeo je da mu kaže nešto što će učiniti da se on oseti bolje. Umesto toga, sagla sam se i zagrlila ga.
Posle nekog vremena se umirio i ispustio dubok uzdah. Zvučalo je kao da je sve prošlo, naročito kad je rekao: „Dobro sam. Idem da se igram s nekim drugim.”
A meni je ostalo da se nadam.
Jednog dana, on će odrasti. Da sam izigravala njegovog zaštitnika tog dana, to bi bilo kao da na inficiranu ranu zalepite flaster i nadate se da će proći. A zapravo će napraviti veći problem kasnije.
Neću uvek biti tu da drugim ljudima govorim da treba da budu saosećajni prema mom detetu ili da kažem profesoru na fakultetu da se jako trudio i zaslužio veću ocenu.
Ali ću uvek biti tu da saslušam.
Jer njemu je potrebno upravo to, da ga slušam kako bi naučio da kako da upravlja svojim osećanjima u teškim situacijama i probleme rešava SAM.
Kada volite svoje dete, učinićete sve da ga poštedite bola. Pa zar nije prirodno da onima koje volimo želimo samo najbolje?
Ali, imajte na umu da najbolje sad, ne znači najbolje na duge staze. Zato je uvek najpametnije da budete pored njih kada preživljavajuu teške trenutke, verujući, uvek iznova, da odgajate snažnog i sposobnog čoveka koji će biti u stanju da uvek reši problem.
Priredila: A. C.