Иди, играј се!

август 11, 2016

Од када је посао родитеља да у свако доба дана и ноћи мора да забавља дете? Мени то уопште није јасно, јер знам да генерација мојих родитеља није имала такав притисак као што моја генарација има – да по сваку цену забави своју децу. Услед тога се задатак родитељствовања прилично закомпликовао.

devojcica

Сећам се како сам једном приликом, као мали, пришао оцу који је на телевизији гледао крикет. Обавестио сам га лепо да ми је досадно. Ја баш нисам био љубитељ крикета али је зато мој отац био велики навијач. Ништа ваљда није толико волео као да сатима гледа крикет.

“Та-та-а-а?” – почео сам кукњаву.

Тишина.

“Та-та-а-а?” – поновио сам.

Мој тата је искочио из фотеље: “Господе, шта је било?”

На тренутак сам се успаничио, али онда сам схватио да то није било упућено мени већ телевизору, при чему је тата очигледно мислио да тај апарат средство двосмерне комуникације и да ће тај излив емоција доћи директно до ушију играча.

“Та-та-а-а?” – закукао сам поново, овај пут гласније пошто је поново заузео своје мјесто.

Коначно је подигао поглед и видно изненађен што ме види како стојим поред њега питао: “Шта је било, синак?”

“Досадно ми је. Можемо ли негде да идемо напоље?”

“Јок. Гледам крикет. Иди напоље и играј се.”

И што је најбољи штос, стварно је тако и мислио. Није се зафркавао, заиста ме је отерао напоље да се играм. Шта више, како сам био блесав, ја сам га и послушао.

А сада следи необичан део приче, а то је да чак и након свих ових година још увек не могу себи да објасним:

Ништа ми се лоше није десило.
Баш чудно, зар не?
Ама баш ништа лоше.

Нисам се осећао запостављеним, нити невољеним, нити несхваћеним. Нисам патио од недостатка мушког модела, нити од уопштених проблема у односу на оца. Нисам се ни оклизуо на мокру траву, нисам истерао око штапом, нису ме појели бели медвједи, нисам се запалио нити сам пазарио свињски грип. Колико се сећам, само сам изашао и играо се у колибици коју смо направили на неком дрвету иза наше куће.

Мислим да сам се чак и лепо заиграо.

Не бих желео да помислите да мој тата ништа друго није радио осим што је гледао крикет, јер није било тако. На различите начине се био ангажовао у мом животу и имам лепе успомене о заједничким активностима које смо као породица изводили. Разлика је у томе што је он јасно давао до знања, да упркос томе што је родитељ, има право да проведе и цео дан урлаујући на људе на телевизији када је он сматрао да изводе неку глупост.

Наш посао као родитеља није да деци служимо као режисери забавног програма, филујући их бесконачним стимулативним и корисним активностима када год је њима било досадно, када су нерасположени или не знају шта ће са собом. Ако кажу да им је досадно у већини случајева смо ми ти који градимо куле од коцака, исецамо папирне фигуре или помажемо да се обоји бојанка са дисносаурсима.

Не сматрам да је наш посао да их нон-стоп забављамо. Напротив, мислим да их ми – што нема везе са помагањем деци – заправо лишавамо драгоценог искуства учења. Досада је одличан подстрекач, може да буде прва искра у ланцу који почиње у кишно поподне и завршава се у чаробној земљи Моргота који се боре против опаких летећих мајмуна. Досада има моћ да отписану картонску кутију претвори у млазни авион, или у тркачког коња или у робота. Досада је опруга која вас избаци на трамболину, на бицикл или на дрво испред куће.

У сваком случају, досада је део живота с којим дете пре или касније мора да се избори.

Свакодневног живот заиста уме да буде досадан и зато способност да се сами забавите – или макар да подносите досаду, а да не иритирате друге око себе – представља вештину коју ће свако дете морати да изгради.

Да ме не схватите погрешно, не желим ни на тренутак да заступам став да на треба излазити с децом и проводити време са њима, јер без сумње то морате радити. Не само што ће ти тренуци бити дивна забава за све, већ и што је време за такве активности ограничено. Деца за тили час одрасту и напусте родитељски дом, а вама ће бити жао што се нисте више играли са њима.

Важно је, међутим, да то ипак не морате да радите стално. Имајте заједничке авантуре, идите у шетњу, градите кућице на дрвећу ако имате алат и склоност ка мајсторисању – али немојте мислити да непрекидно морате да забављате децу, или ћете бити лош родитељ.
Баш је данас поподне мој старији син сишао у одринацију и рекао да му је досадно.

“Стварно?” рекао сам.

“Дааа”.

“Знаш да треба да завршим ову књигу коју пишем.”

“О чему се ради?” – упитао ме је.

“О васпитавању деце”.

“Е, па” реко је мајсторски тактично, “зар није глупо да пишеш књигу о васпитавању деце кад би требало да васпитаваш мене?”

“Није.”

“Зашто?”

“Зато што нисам потписао уговор када си се ти родио, већ када сам обећао свом издавачу да ћу написати књигу. Осим ако немаш доброг адвоката, мислим да књига има предност.”

Намрштио се. “Али мени је досадно”

“Благо теби” рекао сам. “Мени није, имам јако пуно посла. Иди напоље и играј се.”

“Али…”

“Ево како ћемо”, рекао сам прекинувши нешто што би се претворило у расправу од три сата да сам га пустио. “Бројим до три, и ако не изађеш из моје канцеларије док избројим до три, скратићу ти одлазак на спавање за пола сата. То није никаква казна. Једноставно, ако већ немаш идеју шта да радиш, онда је најбоље да раније одеш у кревет.”

“Али…”

“Један…”

“Та-та-ааа”.

“Два..”

Шкљоц, што је наравно звук који врата праве када најављују да је један дечак управо кренуо у неку нову, велику авантуру.

Некако мислим да би се мој тата сложио с тим.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Иди, играј се!"

  1. Nena каже:

    Divan tekst. Upravo ovih dana razmišljam koliko je pogrešan princip roditeljstva da se deci organizuje dan od ujutru do uveče. A upravo se s tim susrecem ovde u Francuskoj gledajući svoga supruga i njegovu decu iz prethodnog braka.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама