Најбољи наставник на свету: Најкраћи савет који могу да дам својим колегама и који стварно функционише је “Know your audience”

Интересовање за велики успех наставника Борка Петровића који је проглашен за најбољег едукатора на свету – не јењава. Напротив, сваког дана неки нови портал или дневни лист објави разговор с Борком у ком нам он открива шта је то у његовом раду толико изузетно. Зато смо, пославши му наша питања, рекли да се надамо да ће наша питања моћи да стигну на ред у року од једне седмице. Ипак, одговори су стигли већ после два дана. Прецизни, јасни, надахњујући.

Замолили смо га да с нама подели тајну свог успеха, да нам открије како задржава пажњу својих ђака, али и методе у настави које најрадије користи.

Бити проглашен за најбољег наставника сигурно значи да неке ствари радите другачије од осталих. Шта је то што бисте издвојили као најважнију ствар која чини да будете најбољи у свом послу?

Обично дајем јако сложене и опширне одговоре на ово питање свим новинарима јер је пут едукатора јако дуг, тежак и необичан. Многе ствари утичу на његову личност и радну филозофију. Међутим, Ви тражите само једну! Ако бих могао да бирам, то би била радозналост! Управо она црта коју захтевамо од својих ђака као први и основни предуслов спознаје и стицања знања. То је клица сваког напретка који је човечанство до сада остварило следећи ту једну, шашаву, дечју ствар. У том смислу, и ја сам дете још увек. Радујем се новим открићима, то ме покреће. Затекао сам себе прошлог петка како, након девет одржаних часова у три школе у два града и неколико интервјуа за медије, трчим кући да бих се улоговао у семинар који је почињао у 7 увече! Када сам се успешно улоговао и коначно дохватио нешто да поједем за доручак (иначе, ја доручкујем увече), кажем ја својој супрузи: „Па ја стварно нисам нормалан! Најбољи едукатор на свету слуша тамо неки семинар!“ И праснем у смех. И да, семинар је био испод очекивања, углавном је тако, али ја никако не могу да престанем да себи говорим:“Можда је нешто баш добро овог пута. Боље се пријави него да не сазнаш нешто ново!“ И тако стално… (И опет сам дао сложен и опширан одговор☺)

Као један од највећих проблема у раду са децом данас, наставници наводе мањак пажње и концентрације, незаинтересованост. Да ли је такав и ваш утисак и како то решавате?

То јесте и мој утисак, али и више од тога – то је истина и реално стање ствари. Међутим, да бисмо били фер према тој сиротој деци коју стално нешто критикујемо, нисмо ни ми, одрасли, много бољи. Водио сам скоро једну конференцију и могу Вам рећи да нисмо ништа бољи од својих ђака – дакле, бољка је заједничка, позната, новије производње, савременог доба. Наравно да је повећани опсег информација које примамо у директној вези са тим – наш мозак је у том „мору“ података приморан да се брани филтрирањем битног од небитног. Е, ту смо! Дакле, по логици ствари у мом излагању, ствар је јако проста! Треба само подесити те младе мозгове да информације на Вашем часу филтрирају као битне. А како то постићи? /сада ћу цитирати сам себе и своју изјаву за магазин „Студент“/:

Know your audience” је најкраћи савет који могу да вам дам, и он заиста функционише! Најпре остварите везу са вашим ђацима на људском нивоу, нивоу емпатије, где показујете међусобно разумевање. Из тога се рађа поштовање, а из поштовања ауторитет о коме сви говоре. Када већ добијете то поштовање, користите га као кредит полако и штедљиво код својих ђака, пажљиво градећи њивову унутрашњу мотивацију јер прескакањем степеница до спољашње нећете много тога постићи. Тако изграђена тврђава се тешко руши, а повратне информације у читавом том процесу које добијете од ђака показују здраву комуникацију у вашем међусобном односу и дају вам даљи подстицај да наставите у правом смеру.

Враћамо се назад. Ово је, дакле, предуслов и стање ума једног ученика који је даље спреман да прими оно што Ви перципирате као битну информацију. Последња, али ништа мање битна, степеница је релевантност – коначни аргумент који морате вешто да „продате“ свом клијенту, а да он ту види неку своју корист. Можда ће неки рећи да сам луд или да треба да идем у продавце, али ја заиста верујем да је образовање производ који ми свакодневно продајемо нашим клијентима. На нама је да пронађемо пут до сваког купца и ту нема једноставних и универзалних решења. Ово је мој метод, али разумем да не би свако могао да га примени. Онда, драге колеге, пронађите свој!

Које методе наставе или технике користите, а да дају најбоље резултате у раду са ђацима?

Једна од новијих метода у свету која ми се свидела је саморегулисано учење или настава по мери детета. Учење се све више третира као активан, конструктиван, саморегулисан процес. Кроз процес образовања ученици треба да постану свесни сопственог процеса мишљења, оспособљени за стратегијско понашање и за усмеравање своје мотивације према жељеним циљевима. Да би ученици постепено постајали независни од наставника, као субјекта спољашње регулације, потребно је да буду мотивисани за активно учествовање у процесу наставе. Због тога се истраживања у образовном процесу све више усмеравају на оспособљавање ученика за саморегулацију процеса учења. Преузимање одговорности за учење захтева активно учешће ученика у иницирању и управљању сопственим процесом учења, уз примену одговарајућих стратегија учења. У пракси то изгледа овако: поред основних, редовних оцена, ђаци имају слободу и креативност да учествују у активностима по жељи и према својим афинитетима, а моју предложену оцену могу да задрже или не. На тај начин, већину одлука стављам у њихове руке и њима препуштам да испланирају стратегију учења и оцењивања.

Шта бисте саветовали традиционалном наставнику који се можда није усудио да оде даље од класичног, фронталног модела наставе? Одакле да крене и како да привуче и задржи пажњу деце данас?

Ако би то било могуће, лично бих му помогао својим искуством. У том смислу, увек сам био на располагању свим својим колегама, где год живели и радили. Ако не бих могао лично да помогнем, посаветовао бих колегу да оде на мој сајт и у одељку БЛОГ крене да листа моје постове од пре 8 година када сам ја одлучио да направим радикалан заокрет у својој филозофији. То су неке основе и почеци за неког ко би тек сада кренуо тим путем. Ако не жели савет, и то је у реду. Нека крене ситним корацима ка ономе што ће некада постати његова јединствена филозофија – па не можемо очекивати по систему „цопy-пасте“ да баш свака трансплантација нечије образовне филозофије успе! Најбоље је следити своје срце и своје ђаке! И само без страха! Верујте. Само верујте…