“Čim sam, pre 20 godina, krenuo u ovu vožnju, znao sam u šta se upuštam. Znao sam da u obrazovanju nema para i da je takvo stanje kakvo jeste. Ali to je za mene bio izazov. Da vratim neku nadu, zapalim ponovo tu vatru jer mi smo lučonoše, prosvetitelji i to je ono što me vodi svakog dana.” – kaže za emisiju TV Lica Borko Petrović, nastavnik koji je proglašen najboljim na svetu, a koji svoju prosvetiteljsku misiju obavlja u Paraćinu, u jednoj osnovnoj školi i jednoj gimnaziji.
Leto za nama Borko je proveo sređujući učionicu u jednoj od škola u kojoj radi. I to nije prvi put. Kada se uhvati takvog posla, on je svestan da će gotovo sigurno biti troškova koje će morati da pokrije sam. Za to mu, kaže, dobro dođu privatni časovi koje drži, pa od tog novca finansira i ovakve projekte.
“Ne mogu da dopustim da pobedi taj neki cinizam, malodušnost jer želim da se vidi da je moguće uraditi neke stvari. To ne može da se predaje na času, već mora da se pokaže deci. Moraju da vide na delu. A kad vide da njihov nastavnik nešto daje od sebe, tako ih učimo empatiji.” – ističe ovaj nastavnik engleskog jezika o čijem se načinu rada već mnogo pisalo i govorilo.
Kada je prvi put rešio da uzme stvar u svoje ruke, kockice su se posložile. Dok je prao auto, naišao je njegov sugrađanin kog zna iz detinjstva. Borko ga je upitao da li bi mogao da mu pomogne oko sređivanja jedne učionice koja je u jako lošem stanju, tako što bi mu dao farbu. “Sredi učionicu kako misliš da treba, imaš sav materijal od mene”, bio je odgovor.
“Kada sam to saopštio direktorki, rekla je da škola nema novca da plati majstore, a da taj posao ne spada u obaveze domara. Tad sam rešio da te godine ne idem na letovanje, nego da ostanem i sredim učionicu. Komšija je došao i pokazao mi kako se gletuje, a ja sam tri nedelje radio sam, uglavnom uveče jer su danju bile velike vrućine. Deca su dolazila u dvorište i gledala kako iznosim šut. Pitali bi me šta to radim, a ja sam samo govorio da im spremam iznenađenje za 1. septembar.” – priseća se Borko i dodaje da su mu, na početku, mnogi govorili da to ne treba da radi, da nije njegov posao, da za to nije plaćen i da se nije školovao da bi radio takve poslove.
“Bilo je i kolega koji nisu želeli ni da uđu u tu učionicu kad sam je završio. Ima različitih ljudi. Mnoge kolege su me uveravale da pustim, da se ne trudim toliko, ali ja hoću da pokažem da je moguće i da nada postoji.” – kazao je Borko.
Kada je stigla prestižna nagrada koju je osvojio, Borko kaže da je zadobio veće poštovanje kolega, ali da mu jasno daju do znanja da se oni ne bi nikad odrekli svojih ustaljenih navika i hobija da bi radili stvari za školu, kao što to radi on.
“Svaka ti čast, ali ja to ne bih mogao, tako mi govore. Ne žele da odvajaju od svog vremena i to je pošteno i u redu. Ne znači da su oni zbog toga loše kolege, a meni to može da se sviđa ili ne sviđa. Tu je i ono što se uvek navodi kao argument, a to je da nisu dovoljno plaćeni. Ja taj argument ne mogu da pobijem, jer su u pravu.” – navodi Borko Petrović.
Smernice Ministarstva i duh zajedništva
Ove godine nastavnik Borko dobio je i novo odeljenje u gimnaziji i đake kojima će naredne četiri godine biti razredni starešina. A nakon što su stigle smernice Ministarstva da prvu nedelju treba posvetiti aktivnostima koje jačaju zajedništvo i empatiju, on je to uradio na jedan drugačiji način.
“Da bih bolje upoznao svoje nove učenike, da bih video ko su, šta su, ja sam rešio da te nedelje s njima provedem što više vremena. Pored radionica koje smo organizovali u školi, obišli smo i sve osnovne škole iz kojih su moji učenici došli u gimnaziju. U Paraćinu imamo četiri osmoletke, a svi zajedno smo posetili svaku od njih, kako bismo videli odakle ko dolazi, pozdravili nastavnike i učitelje koji su ih izveli i da bi čuli njihove priče. Da ih prihvatimo i ukažemo im poštovanje. Želeo sam time da pokažem da je ok i ako navijaš za Zvezdu i ako si za Partizan. I ako dolaziš iz ove ili iz one škole. Da jedni druge prihvatimo jer smo mi sad jedna velika porodica koja kreće ispočetka, a koreni su važni.” – priča nastavnik Borko.
A da bi odeljenje koje vodi postalo porodica, Borko je prve nedelje sve okupio u svom dvorištu, gde su zajedno pekli roštilj, družili se, upoznavali.
“Mislim da je to bio najbolji način da se upoznamo i krenemo. Ali nisam to ja izmislio, to je u mnogim školama u svetu tako. Prve dve nedelje koriste se za upoznavanje i privikavanje. Ja sam svoje kolege i zamolio da nam to postane tradicija, bile smernice ili ne.” – kaže Petrović.
Borko kao đak
Borkov put kroz školovanje na samom početku bio je pun prepreka. Osim toga što je bio bolešljivo dete, bez zadrške ovaj nastavnik priča i o tome da je trpeo vršnjačko nasilje.
“Ali imao sam majku koja se borila za mene i jurila od učenika do učenika da bi mi donela sveske da nadoknadim sve što sam propustio zbog bolesti. Imao sam i sjajnu učiteljicu i to mi je mnogo pomoglo.” – priseća se Borko.
Ali, kad je došao u peti razred, stvari više nisu bile tako jednostavne.
“Škola je tad, pre 30 godina, bila skrojena po meni jednog đaka. I tu nije moglo da bude mnogo odskakanja. Ili si taj ili si škart jer imaš neki problem. A ja sam imao problem. Ja sam tražio malo više pažnje, malo više vremena, hteo sam da nastavnici sagledaju mene kao ličnost. A to nisam dobijao. A onda se na to sve nadovezalo i vršnjačko nasilje. Bio sam tad, kao i sad, krupan, ali dobroćudan. Deca su to znala i kao da su na meni vežbala. A onda se desila i ta rasečena usna zbog koje sam završio na hirurgiji, pa situacija u kojoj su me četvorica napala, a bio sam peti razred tada. To su bile devedesete i sećam se i sad da mi je svaki odlazak u školu bio mučan, zbog čega sam dobio i temperature. Kad su me prebacili u drugu školu, sve je postalo drugačije. I nastavnici su me sagledali kao ličnost, videli su me. Tu sam se otvorio, počeo da pevam, glumim i sve je bilo mnogo lakše.” – ispričao je nastavnik Borko.
A kako se sad, kad je nastavnik, bori protiv vršnjačkog nasilja
Kako kaže, postoji taj neki stav da ti ako si tinejdžer, po definiciji bi trebalo da budeš srećan, jer si mlad. Ali to nije tako i mi moramo da primetimo kad se nešto dešava.
“Zato su ti časovi odeljenjskog starešine toliko važni. Ali ne samo časovi, nego i odmori. Ja sam za vreme odmora često napolju i posmatram ih. Pratim promene, poredim sa onim kako su se ponašali pre mesec ili pre godinu dana. Pa kad vidim da je neko drugačiji, možda depresivniji, priđem, popričam, ali ne pritiskam. Sačekam da mi se otvori. Neko će to brzo hteti, neko i dođe sam da popriča, ali je najviše onih koji ćute i bore se sami. Zato je najvažnije dopreti do njih i zadobiti poverenje. Moraju imati poverenja da ćete čuvati njihovu tajnu, osim onda kada morate da uključite i druge službe.” – priča najbolji nastavnik na svetu.
Kako kaže, bilo je tu raznih priča. I nasilja u porodici i nemaštine i drugih stvari. Ali, kako kaže Borko, moraju deca da shvate da je odeljenje porodica i da nije nastavnik tu samo tih 45 minuta i onda ode kući.
“Nekad, dešava se, kad pogledaš dete tačno vidiš da bi nešto želelo da ti kaže, a ti gledaš na sat, žuriš kući, ali osetiš da treba da staneš, da se vratiš i proveriš. A to se oseti. Pa onda sedneš i ostaneš koliko još tom detetu treba. Ne možemo mi uvek da pomognemo u svemu, ali nekad, ako ništa drugo, možemo da ponudimo zagrljaj. Možda nije pedagoški, ali makar će dete shvatiti da je prihvaćeno u tom trenutku, a o rešenju ćemo misliti kasnije.” – priča Borko.
O svojim đacima kaže da za njega nisu samo neki redi broj u dnevniku, već ljudi.
“Ja njih vidim. Oni za mene nisu samo statistika, broj u dnevniku. Oni su za mene ljudi kojima se ja dajem svakog dana. I oni to znaju.” – govori Borko, koji nije samo najbolji nastavnik na svetu, već i otac troje dece i neko na koga je danas ponosan ne samo Paraćin, već cela Srbija.