Нарцизам код деце: Да ли се јавља као уточиште против осећаја невољености?

Нарцизам и нарцисоидни поремећај личности су термини који умногоме заокупљају пажњу како научника, тако и лаика, и то са разлогом. Нарцисоидне особе и те како могу негативно да утичу на друге људе и зато јесу предмет проучавања већ дуги низ година.

Мит о Нарцису

Нарцис је био леп и врло бојажљив младић који је понајвише од свега волео усамљена лутања по шумама. Због тога што се клонио друштва својих другова и другарица, нимфе су га сматрале самољубивим и уображеним.

Њихов подсмех још више га је утврдио у мишљењу да је усамљеном човеку најлепше, па је својим понашањем напокон изазвао њихово отворено непријатељство. Одлучиле су да му се освете.

Погодна прилика пружила им се кад је Нарцис презрео љубав нимфе Ехо која је због тога умрла од туге, па је од ње остао само глас. Затражиле су од богиње Афродите да казни Нарциса јер наводно презире њене дарове.

Афродита је на то удесила да се Нарцис заљуби у себе самог, тачније у своју сопствену слику коју је угледао на површини шумског језерцета.

Према једној верзији, толико се дуго надвијао над језерцетом дивећи се самоме себи, док није тамо пао и потопио се.

Према другој верзији, умро је од те узалудне и испразне љубави.

Кад су нимфе сазнале за Нарцисову смрт, било им је жао, па су се упутиле да га пронађу како би га достојно закопале. Међутим његово тело никада нису пронашле – претворило се у мирисни цвет са шест жуто-белих латица.

Цвет у који се претворио Нарцис носи његово име до данашњег дана. Његово име живи, међутим, и као другачији симбол: прешло је и у научну терминологију као ознака самољубља и загледаности у себе самог, укратко „нарцизам“.

Теорије нарцизма

Добро познати психоналитичар Сигмунд Фројд је разликовао примарни нарцизам, који се односи на развојну фазу у којој дете сматра како је оно центар сваког збивања, а завршава се када дете постане свесно како не контролише своје окружење, већ да од њега зависи.

Према Фројду, у нормалним околностима дете одустаје од фантазије свемоћи и постаје привржено родитељима радије него себи. Секундарним нарцизмом Фројд назива патолошко стање у којем дете не улаже своје емоције у родитеље, него их радије преусмерава натраг према себи.

Друга теорија долази од психоаналитичара Хајнца Кохута који нарцизам представља као нормалан аспект дететовог развоја и одржава се кроз две стратегије: огледање и идеализацију.

Огледање се односи на одраз родитељске љубави, привржености и прихватања детета. Идеализација се односи на дететово веровање да је родитељ савршен и представља га скоро као божанско биће.

Према Кохуту, овакав инфантилни нарцизам ће постепено нестајати, а огледање и идеализацију ће полако заменити реалнији поглед на себе и друге. Ако дететове нарцисоидне потребе нису испуњене, доћи ће до одржавања и пренаглашавања слике о себи и ове потребе ће покушати да задовољи у интерперсоналним релацијама као одрасла јединка.

Потребно је навести још једну важну теорију психијатра и психоаналитичара Отоа Кернберга. Он је веровао да нарцисоидне индивидуе поседују неки урођени квалитет или посебни таленат који постаје уточиште против осећања невољености. Нарцизам се развија као одбрана од осећања напуштености и губитка и као бес повезан са напуштањем. Овај одбрамбени нарцизам се преноси и у одрасло доба и игра значајну улогу у блиским односима.

Према Кернбергу, испод пренаглашене слике о себи нарцисоидна особа се стално налази у опасности да доживи интензивна осећања страха, напуштености и сумње. Нарцисоидна особа настоји да одржи пренаглашену слику о себи у интерперсоналним односима како би се заштитила од искуства напуштања. Због тога овакве особе могу бирати партнере које ће несвесно доживљавати као представнике својих родитеља са очекивањем да ће им компензовати адекватну љубав коју нису добили у детињству.

Нарцизам и нарциоидна личност

Нарцизам се укратко најчешће дефинише као скуп карактеристика личности који је повезан са пренаглашеним, грандиозним мишљењем о себи и недостатком емпатије у међуљудским односима.

Концепт нарцисоидне личности или карактера је први дефинисао аустријски психоаналитичар Роберт Велдер. Он је индивидуе са нарцисоидном структуром личности описао као снисходљиве, са осећањем супериорности у односу на друге.

Нарцизам сам по себи не мора да буде патологија. Нарцизам представља континуум, односно димензију и свака особа може да се нађе на одређеној тачки те димензије.

Постоји облик нарцизма који се сматра нормалним, па чак и здравим. Здрав нарцизам је адаптиван и флексибилан. Људима су потребни дивљење и пажња. Свако има жељу за успехом и љубављу. Сви у неком тренутку доживљавамо недостатак емпатије. Људи воле да имају моћ и контролу, а с времена на време могу се осећати грандиозним или важним.

Дакле, није неуобичајено да неко ко показује нормалне свакодневне карактеристике нарциса повреди наша осећања или помери наше границе. То је нормално. Оваква искуства можемо класификовати као таква где људи делују и понашају се себично, агресивно, егоистично или неосетљиво.

Даље, дуж континуума имамо „нездравији“ нарцизам који се назива нарцисоидни тип личности. Иако већина или све карактеристике нарцисоидног поремечаја личности могу бити присутне, ова врста нарцизма се гледа унутар нормалног опсега личности. Особе са оваквим типом личности нам могу деловати арогантно, осећају се супериорно у односу на друге. Неке од карактеристика могу бити мало или нимало емпатије према другима. Такође имају осећај да су привилеговани, односно да им припада више него просечној особи и имају потребу да им се други диве.

Важно је напоменути да је могуће имати одређене нарцисоидне особине и тенденције без дијагнозе нарцисоидног поремећаја личности. У ствари, већина људи показује бар неке од особина нарциса, али се процењује да је само 5-6% популације заиста дијагностиковано нарцисоидним поремећајем личности.

Овде имамо 15 карактеристика које могу да имају нарцисоидне личности:

– Претерана потреба за похвалом, пажњом или спољним потврђивањем

– Активно тражење извора екстерне валидације

– Екстремна осетљивост на критику, одбијање и негативне повратне информације

– Пренаглашен, грандиозан его или екстремно самопоуздање

– Неспособност да се преузме одговорност за своја осећања и поступке

– Тенденција да имају осећај да се свет врти око њих

– Осећај привилегованости и љутња када немају посебан третман

– Пројекција беса и кривице на друге

– Преокупација новцем, успехом, славом, моћи или важности

– Претерана забринутост за изглед или репутацију

– Претерана конкурентност, љубомора или потреба да се „изједначиш“ са другима

– Односи засновани на томе шта други могу учинити за њих

– Бити снисходљив према другима или потреба да увек буду у праву

– Осветољубивост

– Нерасположење и импулсивно доношење одлука

Нарцисоидни поремећај личности

Нарцисоидни поремећај личности је један од десет дијагностикованих поремећаја личности, који се карактерише грандиозним осећањем себе и недостатком емпатије. За разлику од других облика менталних болести, поремећаји личности утичу на особине личности особе и искривљују разумевање себе. Сви поремећаји личности такође утичу на међуљудске односе, често узрокујући да буду мање способне да се повезују и формирају здраве везе поверења са другима.

У основи нарцизма су идентификоване две димензије: грандиозни и вулнерабилни нарцизам.

Грандиозни нарцизам укључује егзибиционизам, високо самопоштовање, потребу за дивљењем и жељу да се одржи претенциозна слика о себи.

Вулнерабилни представља преокупацију грандиозним фантазијама, осцилацијама између осећања супериорности и инфериорности и крхко самопоуздање.

Према DSM-5 класификацији, особа која има нарцисоидни поремећај личности ће доживети пет или више од ових симптома:

– Осећај грандиозности или претеране сопствене важности

– Понављајуће фантазије о томе да су моћни, успешни, лепи или важни

– Веровања да су посебни и изузетни (и тражење људи сличног или вишег „статуса“ или „важности“ као они)

– Претерана потреба за потврђивањем, похвалама и дивљењем од стране других

– Осећај привилегованости или осећај да заслужују посебан третман

– Искоришћавање других ради личне користи или себичних разлога

– Недостатак емпатије или неспремност да се идентификују са потребама других

– Бити завидан другима или веровање да други завиде њима

– Арогантно понашање које их ставља изнад других

Пошто људи са овим поремећајем личности не налазе начине како да потврде себе или да пронађу вредност унутар себе, они су превише фокусирани на то како их други виде, перципирају и третирају. Ослањају се на спољашњу пажњу, похвале и валидацију да би се осећали посебним или важним. Када похвале и валидирања од стране других изостану, могу постати дефанзивни, па чак и деструктивни. Очекују да буду виђени као посебни и без неког реалног постигнућа.

Када не добију довољно спољне валидације или и најмањи наговештај критике, њихова лична несигурност долази до изражаја. Ово се зове „нарцисоидна повреда“, која често доводи до одбрамбених и агресивних реакција у виду нарцисоидног беса. Ови одбрамбени механизми им могу стати на пут да се формирају и одржавају здрави, блиски односи са другим људима. Нарцизам је повезан са широким спектром агресивних одговора на критике, почевши од препирања и презира до мање или више неконтролисаног беса и насилног понашања.

Високо нарцисоидним особама недостаје способност и спремност да препознају, перципирају и да се повежу са емоцијама друге особе и да искусе свет са друге тачке гледишта. Када се осећају угрожено, враћају се на примитивне механизме одбране као што су сплитинг, агресија, регресија, лагање, дисторзија реалности, пројекција и екстремна рационализација.

Ретко осећају стид због свог понашања тако да заправо имају способност да избегну срамоту. Не перципирају себе као сујетне, привилеговане или претерано експлоатисане.

Често развијају социјалне вештине које им помажу да управљају особама и да од њих добију оно што желе. Често су обожаване од стране других и са позитивне тачке гледишта чињеница је да карактеристике нарцизма могу бити покретачи за успех и самопоуздање, па самим тим и остваривање напретка у друштву.

Третман нарцисоидног поремећаја личности

Сви поремећаји личности су сложени и тешки за третман, али се нарцисоидни поремећај личности често сматра једним од најтежих за лечење. Особе са нарцисоидним поремећајем личности ретко самоиницијативно долазе на психотерапију, а мања је вероватноћа да ће истрајати у третману или се задржати код једног терапеута дуже време.

Обично се јављају стручњацима за ментално здравље када их партнер или блиска особа принуди на то или након симптома које доживљавају у случају осујећења својих циљева када могу да се јаве депресивна симптоматологија или напади панике. Карактеристике и симптоми овог поремећаја могу значајно да ометају лечење, узрокујући да постану љути, одбрамбени на напоре стручњака да им помогну.

Ипак, третман није немогућ. Психотерапија попут когнитивно-бихејвиоралне терапије може да даје помака ако особа сарађује. Оваква врста психотерапије се користи да помогне људима да прилагоде своје обрасце размишљања и направе промене у понашању које им помажу да постигну своје циљеве и побољшају свој ниво функционисања.

Особа са нарцисоидним поремећајем личности која искрено жели помоћ и спремна је да уради тежак посао другачијег виђења себе може постати боља. Тражење терапеута који је саосећајан, образован и вешт у лечењу поремећаја личности често је први корак у процесу ка изласку из зачараног круга нарцизма.

Аутор: Душко Јерков, психолог и аутор блога Норвежанин