Постављам неко питање свом двогодишњем сину, а у разговор одмах упада његова старија сестра журећи да она одговори. Прекидам је оштро и говорим јој да нисам њу ништа питала и да не упада у разговор. Нисам себи дала ни тренутак да размислим пре реакције, да удахнем и покушам да ствари погледам из њеног угла, да одговорим мирно и ситуацију искористим за учење. Моја изнервираност била је тренутна и нисам ни покушала да је исконтролишем.
Сваки пут кад се деси тако нешто, знам да је до мене. И нема тих техника позитивног родитељства о којима све знам, а да у тим моментима могу и да их применим. Нема правила које сам у стању да испратим. Реагујем импулсивно да угасим тај непријатан осећај изнервираности који се у таквим ситуацијама јави нагло (то је оно кад кажете да вам притисак скочи на 200, за један секунд).
Сигурно знате тај осећај. Можете имати све знање о позитивном родитељству и најбоље намере, али ипак реагујете бесно.
Сви ми имамо неке своје „окидаче“. Било да смо их свесни или не, наша деца нас враћају у нашу прошлост, у наше детињство. Искуства која смо тад имали и даље живе у нама, иако их можда нисмо свесни. И ако, пре него што сте добили децу, нисте имали прилику да их емотивно обрадите и превазиђете, сад је имате. Али тужно је то што ту прилику мали број људи препозна и искористи.
Ако спадате у оне родитеље који се боре да своју децу третирају с разумевањем и поштовањем, али ухватите себе да једноставно праснете због неке ситнице, без обзира на то што знате да то није начин, без обзира на то колико сте читали и учили о техникама смиреног родитељства, онда је разлог вероватно то што треба најпре да кренете од детета у себи.
А како можемо очекивати од себе да разумемо децу, да будемо осећајни и емпатични, да их поштујемо и градимо квалитетне везе, кад то нисмо умели да урадимо за себе. Неопходно је да своју прошлост разумемо и да најпре себи покажемо разумевање, а свом унутрашњем детету – емпатију.
Већина родитељи, ипак, одлучи да то не уради. Да игнорише дете у себи и усвоје „добре“ старе традиционалне методе васпитања. Можемо изабрати да се са негативним и тешким ситуацијама и понашањем детета које нам смета, суочимо коришћењем строге дисциплине, осуде или чак силе. Тако никад нећемо морати да завиримо у себе и дете у себи. Можемо убедити себе да је тако најбоље за нашу децу, да их тиме учимо да буду добри људи. Да им треба наша контрола, присила и казне.
Али то би било исто као кад бисмо, уместо да се хранимо здраво и пијемо доста воде, сваког дана узимали парацетамол да нас „подигне“ и да се осећамо добро и снажно. Тако никад не морамо да променимо начин живота, већ само маскирамо симптоме, уместо да се суочимо са узроцима.
Или, можемо изабрати да препознамо драгоцену прилику коју нам дају наша деца – да учимо, растемо и излечимо дете у себи.
Ја се надам да ћете изабрати ово друго.
Кад решимо да проблем, а тиме и решење, потражимо у себи, почињемо да схватамо да тренуци конфликта нису нешто чији значај треба умањити. То су прилике за раст. И уместо да се ослонимо на моћ и контролу, тражимо повезаност и разумевање – са својом децом и собом. Уместо што реагујемо на дечје понашање, почињемо да се питамо зашто нам то понашање смета толико? Тако долазимо до корена проблема и добијамо прилику да код себе направимо значајне промене. Животне.
Није то лако. Вероватно имате велики број ствари које су вам окидачи за љутњу и бесну реакцију. Није их увек лако ни препознати. Али је вредно тог труда.
Како то можемо да урадимо?
Препознајте своје окидаче
Први корак је увек да откријете шта је то што вас посебно нервира. Шта је окидач за то „скакање притиска на 200“. Ако знате које су то ситуације које ће вас вероватно довести до бурне реакције, онда се можете на то припремити. Ја, на пример, мрзим кад се у колима хошкају, задиркују, смеју. Јер сваког момента очекујем да игра ескалира у сукоб. Зато се за вожњу припремим тако што им понесем књиге, заговарам их или певамо. Такође им објасним да ме њихово задиркивање узнемирава.
Ако нисте сигурни шта су ваши окидачи, покушајте да водите мини-дневник недељу дана, где ћете уписивати шта вас је посебно нервирало и терало на импулсивне реакције. Врло брзо ће вам се коцкице посложити.
Откријте због чега
Покушајте да откријете одакле долази тај осећај. На шта реагујете? Како посматрате понашање или осећања вашег детета у тим моментима? Кад сте се у прошлости осећали слично?
Повежите се са дететом у себи. Зашто је то дете љуто, повређено, узнемирено?
Можда сте се у сличним ситуацијама као дете осећали немоћно или се можда можете сетити неког инцидента из тог периода који вас је натерао да се осећате лоше.
Мене такође тренутно изнервира кад моја ћерка крене да наређује другој деци и понаша се као шеф. То је нешто због чега сам ја посрамљивана кад сам била дете. И онда такво њено понашање третирам као наређивачко чак и кад другима тако не изгледа. Али, она има право на своја искуства, лишена туђих осуда које долазе као последица личне фрустрације. Има право на искуства која ће је научити како да се постави да би била вођа, а да притом не отера друге људе од себе. Јер то нико не жели.
Обрадите та осећања
Многима од нас који смо данас одрасли људи није било дозвољено да као деца изразимо осећања, онако како умемо. Наше су емоције ућуткиване и сузбијане и никад нисмо научили како да се с њима суочимо, очи у очи, јер смо их гурали у себе, да не изађу напоље. Сад је прилика да се с њима суочите. Кад идентификујете и признате окидаче за нервозу, то ће вам донети многа помешана осећања. Можда бес, тугу, жаљење, разочарање. Али уместо да их гурамо у себе, та осећања треба да именујемо, осетимо и пустимо да прођу кроз нас.
То није дар само нама, већ и нашој деци. Њима је очајнички потребно да прихватимо њихова осећања, али то је врло тешко ако нисмо научили да разумемо и прихватимо своја.
Покажите емпатију
Ематија је лековита. Ако је нисте добили као дете од својих најближих, дајте је сад сами себи. Шта је детету у вама потребно да чује?
Мени су, као детету, увек говорили да сам смотана и да нисам за спорт. Од малена. С тим су се шалили, а иако су истицали моје друге квалитете, тек данас видим да је то болело. Зато што сам се повлачила, нисам се трудила, прихватила сам то да сам таква. У школи су ме, због тога, увек последњу бирали у свој тим на часовима физичког. И не говорим себи да је смешно да ми то сад смета, да то није ништа, да ми данас „ништа не фали“ упркос томе што су ми говорили. Признајем то осећање као легитимно и дајем себи право да га данас проживим и да кажем да ми је то сметало, да сам се осећала мање вредно, тужно, понекад изопштено.
Родитељство какво се данас истиче као исправно, оно које карактерише контрола и љубав условљена лепим понашањем и послушношћу, може и те како да нашкоди. Кад бих могла да причам са унутрашњим дететом људи који су ми драги, а знам их од детињства, вероватно бих им рекла:
Ниси заслужио да те ико икад удари. Заслужио си да се осећаш сигурно у својој породици.
Твоје питање тад је заслужило одговор, иако си мали. Твој глас треба да чују.
Ниси морао да имаш све петице, био би вољен у сваком случају. И са тројкама.
Није у реду што су ти се подсмевали, заслужујеш да те поштују.
Сасвим си довољан и добар такав какав јеси.
Имаш право да осећаш и покажеш и тугу и љутњу и било које осећање.
Смеш да кажеш НЕ и смеш да имаш своје мишљење.
Имаш право на своје мисли и своју приватност.
Оно што је теби важно – важно је.
И још стотину других ствари.
Не могу да вратим време и променим неке ствари које су се давно десиле или су се дешавале, али могу да искористим прилику која ми је дата да излечим дете у себи сада. Какав је то диван, непроцењив поклон који нам дају наша деца кад уђу у наш живот… Шанса да пронађемо своје окидаче који у нама чуче покрај детета које носи своје ране. Наша деца враћају нас назад, да поправимо сами оне грешке које су правили одрасли у нашем животу – родитељи, васпитачи, учитељи.
Посао је тежак, претежак, компликован и траје. Али и те како вреди труда.
А. Цвјетић
Текст делом преузет са: happinessishereblog.com