Najduža longitudinalna studija ikad sprovedena zove se Harvard Grant Study. Ona je pokazala da profesionalni uspeh u životu, ono čemu svi težimo kad su naša deca u pitanju, zapravo dolazi od obaveza koje su deca u kući imala od malena. I što pre počnete – to bolje. A zašto?
Pa, jednostavno je. Ako vam je način razmišljanja od malena podešen tako da vam je normalno da zasučete rukave i obavite ono što treba obaviti, ako vam je mozak prosto naučen da se vodi devizom „ok, ovde ima nekog posla za obaviti koji baš i nije prijatan, neko to treba da uradi, a taj neko bih mogao da budem i ja“, onda će se taj način razmišljanja preneti i na ostale segmente života, uključujući i profesionalni razvoj i karijeru.
I sve to zvuči logično, sve to roditelji znaju. Pa ipak su skloni da decu oslobode svih kućnih obaveza, ne bi li imali vremena za sve one dodatne aktivnosti koje im stoje u rasporedu koji su im, obično, ti isti roditelji skockali. I ta deca, onda, završe kao mladi odrasli ljudi na nekom poslu, gde i dalje čekaju da im neko da raspored aktivnosti koji treba da ispune. Jer za njih, od malena, svet tako funkcioniše.
Pročitajte i: Vladeta Jerotić: Šta je sreća?
Ali, gle čuda, na poslu to ne postoji. Na poslu očekuju instinkt, impuls da zavrnete rukave i obavite ono što i sami vidite da treba uraditi. Na poslu napreduju oni koji umeju da se osvrnu oko sebe i pomisle „šta bih još ovde korisno mogao da uradim?“.
Drugo i jednako važno otkriće do kog se došlo u Harvard Grant Study, jeste da sreća u životu dolazi od LJUBAVI. Ljubavi koju nam pruža partner, porodica, prijatelji, roditelji. Zato je zadatak detinjstva da decu nauči da vole. Ali, pre nego što budu mogli da vole druge, moraju umeti da vole sebe. A naučiti da vole sebe mogu samo ako im mi, roditelji, damo svoju bezuslovnu ljubav.
I zato, umesto da budemo opsednuti ocenama i prosekom i da ih uvek sa istim pitanjem dočekujemo kad se vrate iz škole ili mi s posla, treba da odložimo svoje telefone, da ih pogledamo u oči i da im osmehom pokažemo radost što ih ponovo vidimo, nakon dugog dana. I tek onda da kažemo: „Kakav ti je bio dan danas? Je l’ te nešto obradovalo?“. A kad vaše dete na ovo pitanje odgovori, recimo, fudbal na velikom odmoru, dok vi očekujete da čujete šta je dobio na testu iz matematike, morate ostati fokusirani na taj fudbal na odmoru. Umesto da kažete „Lepo, super. A matematika?“ recite: „Šta je bilo na fudbalu tako dobro?“
Pročitajte i: Šta opšti uspeh đaka zaista govori o uspehu
Deca moraju znati da su nam važni oni, da volimo njih, a ne njihove ocene.
I sad mislite – super je sve to, ljubav i kućni poslovi. Ali za to neće pitati na upisu u gimnaziju ili fakultet. Pitaće za ocene i prosek. Tačno je. Hoće. Ali vam neće reći da uopšte ne morate završiti njihovu tako prestižnu školu da biste bili srećni i uspešni u životu. Srećni i uspešni ljudi završavali su i prestižne i manje prestižne fakultete i škole, i državne i privatne.
Roditeljima preostaje da iz te jednačine kojom računaju uspeh i sreću svoje dece uklone svoj ego i shvate da upisivanje i završavanje najbolje škole u gradu ili državi neće značiti da će njihovo dete biti srećnije nego da je završilo neku školu srednjeg ranga. Značiće samo to da ćete među prijateljima i familijom VI imati čime da se pohvalite.
A to, stvarno, nije važno.
Vaš posao, dragi roditelji, nije da učinite da vaša deca postanu uspešna onako kako ste vi to zamislili. Vaš posao je jedino i samo da im pružite uslove, atmosferu i okruženje koje će ih podstaći da postanu ono što bi trebalo da budu. A šta je to, odluka je samo njihova.