Звук бебиног плача је један од најнепријатнијих звукова за људски мозак.
Војска је често користила управо плач беба као меру тортуре људи. Тај звук позива најниже делове мозга и говори да је нешто лоше. Када људи чују бебин плач, њихов први одговор је покушај да га заустве. Флашице. Варалице, Љуљање. Све оно што повећава овај звук изгледа као бушење рупе у нашој глави. Бебин плач је одиста непријатан звук.
И ја сам некад мислио тако.
Пре десет година моја жена и ја посетили смо Алматy (Казахстан), како бисмо усвојили нашег сина (наше 4. дете). У Казахстану постоје традиционална сиротишта. Замислите све оне слике из филмова о сиротиштима, али још јадније. Ово сиротиште које смо посетили је старо Совјетско једињење, окружено распаднутим каменим зидовима.
Пар недеља пре самог усвајања, посећивали смо нашег будућег шеснаестомесечног сина свакодневно на сат и по времена. Углавном су нам га доносили. Сваки пут је био у неким другим пеленама које су могли да нађу. Пуно пута су ту биле и розе хулахопке са цветићима.
Запослени у сиротишту искрено су се бринули о њима. Међутим, на 30 малишана долазио је само један запослени, а некад је тај однос био и лошији и били су једноставно преплављени. Једног дана, ниједан радник није био доступан. Како бисмо вратили нашег будућег сина, одлучили смо сами да одемо до места где он проводи највећи део дана.
Пажљиво смо ушли у просторију пуну креветаца. Било је око 20 креветаца и у сваком је било дете узраста од неколико месеци до годину, две дана.
Обоје смо стајали и посматрали. Уочили смо да ту нешто није у реду. Просторија је била невероватно мирна и тиха.
Тишина.
Проверили смо да ли сва деца спавају. Само њих неколико. Неки су устали, мада већина их је лежала на леђима. Из претходних посета знали смо да је наша беба увек гладна. Нису имали довољно за све. Наш син од 16 месеци тежио је само око 7 кг.
Просторија са двадесеторо, мале, гладне дечице требалo би да буде какофонична од плача. Чак и да нису гладни, плакали би због тога што им треба промена пеленица или пажња. Неки би можда хтели да се носе.
Ова дечица су некад плакала. Инстинктивно. Деца плачу како би „рекли” одраслима да имају неку потребу.
Међутим, ако дете плаче и плаче изнова и његове потребе нису задовољене, ако нико не долази, оно убрзо схвата да је плач бесмислен. Дакле, то је била просторија са 20 малишана који су били тотално угашени. У том моменту да ме је неко питао све би усвојио.
Плач је звук живота. Дете каже: „Ја верујем да ће неко моје потребе задовољити/намирити. Неко ме воли. Неко ће доћи.”
То је диван звук.
Први пут када је наш син плакао знали смо да се нешто мења код њега. Схватио је да ми реагујемо на његов плач.
Следећи пут када се нађете у ситуацији где дете плаче и где његов плач не би требао да се чује, попут цркве, ресторана, позоришта, сетите се да је то најчистији позив на љубав. Не игноришите овај звук и радујте се да ће на плач, који чујете, бити одговорено.
Аутор: Трeвис Норвуд, писац и отац
Извор: synchronylab.com/travisnorwood.com
Фото: Taro Yamasaki