Нико и ништа вас не може припремити на мајчинство. Али вас исто тако нико не може припремити ни на онај осећај кад деца постану већ људи…
„Када бих могла да вратим време, рекла бих јој… Да ће се једног дана осврнути, кад се магла подигне, и схватити да су то били дани испуњени магијом. Оном магијом какву можеш да разумеш тек много времена након трика. Мед и пелин.
Рекла бих јој да сећања у којима ће се изгубити неће бити само неке велике ствари, већ и оне дуге непроспаване ноћи. Неће заборавити умор, али ће носталгија обојити сећања и одједном ће ухватити себе како покушава свом снагом да зграби те успомене и поново удахне сва мажења и бескрајне загрљаје.
Причала бих јој о сузама, о томе да са сваком од њих нешто учи. Рекла бих јој да не мислим само на бебине сузе.
Рекла бих јој да ће имати времена да буде сама поново, али ће јој то изгледати као да су два срца одлутала једно од другог. Питаће се хоће ли се сад заувек тако осећати? Рекла бих јој да одговор на то питање још немам.
Рекла бих јој да ће јој се очи затварати, сунце ће поново излазити, али између тих тренутака, осећаће се самом међу звездама. И рекла бих јој да је свака од тих звезда још једна мама која се осећа баш као и она. И да никад није сама.
Рекла бих јој да не мора да буде савршена мама и да је тренутак када помисли да мора, исти онај када ће веровати да није довољно добра.
Рекла бих јој да помера планине, чак и онда када јој се чини да губи тло под ногама.
Нарочито тад.
Рекла бих јој да, на неки начин, стварно постаје све лакше, али да све што има први пут, има и последњи. И да је најтежи од свих тренутака онај када схватимо да нисмо на време разумели да је неко поглавље већ затворено. Онда се панично враћамо назад, листамо странице покушавајући да ухватимо тај тренутак када смо заборавили да се опростимо од те последњи пут погрешно изговорене речи. од тог последњег „Мама, носи ме.“…
Рекла бих јој да то није обична прича о љубави, мајчинство је сирова, немонтирана верзија, са свим својим грешкама, што је и чини најлепшом од свих љубавних прича.
Покушала бих да јој опишем моћ те бескрајне љубави коју осетити, која ће је наједном преплавити, преплашити и ушушкати у исто време.
Да је таква љубав једина која без иједног гласа говори најгласније.
Али нећу јој то рећи јер ће, као и сви ми, то заборавити, како би, кад дође време, сама поново открила. Као што и треба да буде.
Уместо свега тога, рећи ћу јој само да је разумем, да је сјајна и таква каква јесте својој деци довољна.“
Аутор текста: @jessurlichs_writer
Приредила и превела: А. Цвјетић