Tog 16. januara, 1922. godine, odbranjen je doktorat na Beogradskom univerzitetu. Činjenica sama po sebi nije ništa posebno, ali je kandidat bila Ksenija Atanasijević, prva žena koja je stekla titulu doktora nauka na našem univerzitetu i verovatno najpametnija Beograđanka u istoriji. Iako je naš grad time preskočio jednu ogromnu barijeru u rodnoj ravnopravnosti, ipak u sredini kakva je bila srpska čaršija toga doba, jedan ovakav događaj nije mogao da prođe nezapaženo, niti bez posledica, već je obeležio početak jedne bogate, ali mučne naučne karijere.
Ksenija Atanasijević rođena je 1894. godine u Beogradu gde je završila gimnaziju i upisala studije filozofije. Tada je strah i trepet za studente bio profesor Branislav Petronijević, naučnik svetskog glasa, ali čija predavanja su bila toliko dugačka i naporna da se dešavalo da poneki student padne u nesvest. Profesor Petronijević je vrlo brzo uvideo veliki talenat Ksenije Atanasijević i izabrao je za svoga asistenta. Boravila je na usavršavanju u Parizu i Ženevi, a do 1922 pripremila je doktorat pod nazivom »Brunovo učenje o najmanjem«. Obilazeći Evropu prikupila je dosta podataka o životu i delu Đordana Bruna, tako da je već sa 28 godina bila spremna da brani jednu takvu disertaciju. Odbrana doktorata je bila rigorozna. Komisiju su činili ugledni profesori Branislav Petronijević, Milutin Milanković, Dragiša Đurić, Veselin Čajkanović i Nikola Popović. Da bi predupredio tračeve o njegovoj sentimentalnosti prema kandidatkinji, profesor Petronijević je bio ekstremno rigorozan, nadmašio svoju poslovičnu strogost i bez obzira što je disertacija iz oblasti filozofije, postavljao pitanja iz više matematike. Međutim Ksenija Atanasijević se vrlo temeljno pripremala, tako da je bila spremna i za matematičke formule i jednačine, pa se velikanu naše nauke Milutinu Milankoviću oteo jedan krajnje neprimeren komentar, daleko ispod akademskog nivoa: „Kolega, jel sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?!“. Drugim rečima kroz celu odbranu se provlačila neizgovorena teza, da je »kandidatkinja pametna kao muškarac«
Posle ovako rigorozne, ali uspešne odbrane, bilo je prirodno da Ksenija Atanasijević dobije mesto docenta na Univerzitetu. To se i desilo neku godinu kasnije, ali je cela njena karijera sasvim suprotno od jedne akademske širine, bila ispunjena lažnim optužbama i čaršijskim ogovaranjima. Više puta je optužena za plagijate, ali bez iakvih dokaza. U opstrukcijama njenog napredovanja bilo je svakavih razloga, samo ne onih naučne prirode. Navođeno je kako »U nekim krajevima u Srbiji žene i dalje ljube u ruku muškarce, a vi hoćete da katedru docenta date jednoj mladoj devojci«, a pojedinci su joj zamerali kako se »nedovoljno učtivo javlja muškarcima«. Posle svega ona, nemajući snage za dalje sukobe 1936. godine napušta univerzitetsku karijeru. Igrom sudbine iste godine Enciklopedija Britanika svrstava njenu disertaciju na spisak relevantne literature za proučavanje ličnosti i dela Đordana Bruna. I pored poziva iz inostranstva, ona ne napušta zemlju i ostaje da radi u Ministarstvu prosvete, potom u Univerzitetskoj, pa u Narodnoj biblioteci. Njen opus iznosio je preko 400 naučnih tekstova i knjiga.
Tokom rata, odbija da potpiše »Apel srpskom narodu« usled čega biva hapšena, ali preživljava rat. Posle rata biva opet hapšena od strane nove narodne vlasti, kao reakcionar, pa ubrzo puštena uz gubitak građanske časti, a njena dela bivaju zabranjena. Umrla je u Beogradu 1981. godine. Kako nije imala naslednika, njen grob je kasnije srušen i prekopan, tako da se danas ne zna ni gde su zemni ostaci, niti postoji spomenik ovoj najpametnijoj Beograđanki.
Izvor: Fejsbuk, Nenad Banjac