На само неколико станица од центра Лондона, у мултикултуралном кварту Вембли, смештена је једна од најконтроверзнијих и најуспешнијих школа у Великој Британији.
„Мichaela Community School“ (Микаела Комјунити Скул), основана 2014. године, стекла је репутацију „најстроже школе у земљи“ – али и једне од најбољих по резултатима.
Својим бескомпромисним приступом дисциплини, традиционалној настави и изузетним академским дометима, ова школа представља и модел и упозорење.
Школа без изговора
„Нема изговора“ – то је мото „Мichaele„. Ученици морају стићи на време, говорити прецизно и с поштовањем, седети право, пажљиво слушати и одговарати формално са „сир“ или „мис“. Галама и гласно ходање по ходницима нису дозвољени. Заборављена хемијска оловка или поглед кроз прозор могу донети казнене поене – такозване demerits – који се брзо претварају у задржавање на поподневним часовима. Униформа је део строгих правила школе и обавезна је за све ученике. Обично се састоји од тамног сакоа, беле кошуље, кравате, тамних панталона или сукње и уредне обуће. Униформа је симбол дисциплине и једнакости међу ученицима што је у складу са конзервативним приступом школи.
Током ручка, ученици седе у мешовитим групама, сервирају храну једни другима и држе кратке говоре захвалности. Затим аплаудирају – јавно изражавање поштовања и заједништва део је школске културе.
Бесплатна, али не и попустљива
„Мichaela“ је државна free school, што значи да се финансира јавним средствима, али послује са већом аутономијом. Школарине нема, али се захтева потпуна посвећеност. Ручкови се наплаћују, али породице с правом на бесплатне оброке (free school meals) имају покривене трошкове. Од око 700 ученика, знатан део долази из социјално угрожених, имигрантских и радничких породица.
Упркос репутацији елитизма, школу похађају управо они који најређе добијају шансу за врхунско образовање: деца радника, самохраних родитеља и оних чији кућни буџет не дозвољава приватне школе или плаћене туторе.
И управо ту лежи парадокс: иако стриктна, школа отвара врата деци која су најчешће жртве „лабавих“ система и ниских очекивања. За директорку и оснивачицу, Катарину Моану Бирбалсинг (Katharine Moana Birbalsingh), управо је дисциплина – никако попустљивост – кључ социјалне мобилности.
Оснивач с мисијом
Катарина Бирбалсинг (1973), кћи имиграната са Јамајке и са Фиџија, рођена на Новом Зеланду, школована на Оксфорду, доспела је у жижу јавности 2010. године када је на партијској конвенцији Конзервативне странке критиковала британски школски систем због „културе ниских очекивања“. Њен говор изазвао је политички земљотрес – изгубила је посао, али добила статус симбола образовног конзервативизма.
Четири године касније, уз подршку тадашње политичарке и касније министарке унутрашњих послова Суеле Браверман (Suella Braverman), отворила је „Michaela Community School“ у бившој згради општинске школе у Вемблију. Данас је школа поносни пројекат образовног конзервативизма, који наглашава дисциплину, хијерархију и знање као темеље успеха и праведности.
Бирбалсингова често истиче да деца из радничких средина највише треба да добију од структуре, реда и високих очекивања. „Кад дете из хаотичног дома уђе у учионицу, оно не тражи необуздану слободу – оно тражи мир, јасна правила и учитеља који зна шта ради“, изјавила је једном.
Резултати који говоре
Упркос (или управо због) своје строгости, „Michaela“ постиже изузетне резултате. На националним испитима GCSE 2019. године, 54% оцена било је између 7 и 9 (еквивалентно A/A*), док је национални просек износио 22%. У математици, четвртина ученика добила је највишу оцену 9 – у односу на националних 4,5%. Њихов Progress 8 индекс, показатељ академског напретка, био је 2,55 – највиши у земљи. Чак 95,7% ученика добило је оцену 5 или више из енглеског и математике. Најновији подаци из 2024. године показују још импресивније резултате ученика ове школе, у свим областима, нарочито у енглеском језику и математици.
У завршним разредима (Sixth Form), 82% ученика, већ годинама, уписује престижне универзитете, укључујући чланице Russell Group, као што су Оксфорд и Кембриџ.
Ко, шта, како
Ученици похађају наставу од седмог разреда (Year 7) до завршне године гимназије (Year 13), односно од 11 до 18 година. Настава је фронтална, без групног рада, дигиталних уређаја или слободних пројеката. Изучавају се: математика, енглески, природне науке, историја, географија, француски и латински. Осим ових, главних, предмета, постоје и физичко васпитање, веронаука или етика, музичка и ликовна култура.
За три године ученици анализирају пет Шекспирових драма. То се ради током средње школе, од 14. до 17. године. Шекспирова дела интегрисана су у курс енглеске књижевности и имају за циљ да ученицима пруже дубинско разумевање класичне драме, језика и друштвених тема. Овај део наставе веома је захтеван и сматра се једним од кључних академских изазова у школи.
Плате запослених у школи варирају у зависности од позиције. Према подацима са сајта Glassdoor:
– Наставници зарађују у распону од 32 000 до 57 000 фунти годишње (значајно више од националног, а више и од лондонског просека) са просеком од 45 000 фунти, што је изнад просека у државним школама у Лондону.
– Teaching Fellow (помоћни или млађи наставни сарадник) добија око 19 118 фунти годишње.
– Заменици директора (Daputy Headteacher) имају највишу плату, око 81 000 фунти годишње.
– Постоје и други запослени који примају накнаде и бенефиције у распону од преко 100 000 фунти.
Укупно, запослени у школи оцењују свој пакет плата и бенефиција са 3,5 до 5 звездица што указује на релативно задовољство материјалним условима.
Рад је интензиван, али подржан – колеге рутински посећују наставу једни другима, критике су директне и конструктивне.
Између дивљења и критике
Школа је изазвала полемике у јавности: критичари је описују као образовну верзију „диктатуре реда“, оптужујући је за нефлексибилност, педагошку хладноћу и емоционалну дистанцу. Сматрају да је систем престрог, да дете тражи простор за игру, емоцију и истраживање.
С друге стране, присталице истичу да је „Michaela” коначно доказала оно што образовне политике годинама занемарују: да високи стандарди и деца из радничке класе нису у супротности.
Један родитељ је на скупу родитеља упитао: „Ако моје дете има избор између строге школе која ће му отворити врата живота и попустљиве школе која ће му их затворити – шта мислите да ћу изабрати?“
Будућност по мери дисциплине?
„Мichaela“ је зато, кажу присталице оваквог школства, много више од обичне школе – она је образовна манифестација једне идеје: да ред, знање и одговорност нису анахрони, већ нужни у времену релативизације вредности. Да се и деца из најскромнијих средина могу уздићи ако им се дају алати, али и границе.
Да ли је то модел будућности или само једна екстремна алтернатива? Одговор ће можда зависити и од тога шта друштво очекује од школе – утеху или уздизање.
Аутор је про. српског језика и књижевности из Бора