Често прецењујемо оно што говоримо деци. Она нас, наиме, више гледају него што нас слушају: некако боље чују оно што им нисмо рекли, него оно што смо им сто пута поновили.
У васпитању деце није ствар у томе шта смо им рекли, него шта смо им показали својим понашањем. Нажалост, много је лакше рећи и сто пута поновити, него се доследно понашати тако како желимо да се наше дете једнога дана понаша.
Неколико је понашања о којима је згодно поразговарати с родитељима и навести их да се замисле. То су врло честе дисциплинске методе које родитељи примењују верујући да ће тако помоћи свом детету.
Не претите свом детету школом и учитељем
Родитељи и учитељи су партнери у истом послу: васпитању детета. Да би успешно сарађивали не морају се слагати, могу чак имати и потпуно супротне ставове о начину васпитања деце, али нипошто се не смеју око тога препуцавати преко детета.
Увуците своје дете у решавање малих свакодневних проблема и научите га да се радује кад допринесе њиховом решавању. Подстакните га да изгугла и открије како да отчепите зачепљен одвод, како да се решите буђи у кухињи, како да откључате ауто који се аутоматски закључао, а кључ је остао у мотору… На тај начин ће учење доживљавати као животно важну активност, а не нешто што мора да ради само у школи и само због оцена.
Ослободите се заблуде да висока интелигенција вашег детета аутомстски значи добре оцене у школи
Оцена није показатељ нечије памети или глупости, она је само показатељ његове вештине учења и преузимања одговорности да обави оно што мора. Врло често ученикова интелигенција и његове оцене немају баш пуно везе. Има изразито интелигентне деце која имају јако лоше оцене и једва просечно интелигентне деце која су одликаши. Ствар је само у томе да ли дете зна да учи или не зна, да ли је развило радне навике или није, да ли је у стању да се мотивише да уради оно што треба и остане фокусиран док не обави посао до краја… Свако временом може научити да учи ако се потруди и ако му је до тога стало.
Не драмите због јединице
Јединица није ни казна, ни пресуда, него – порука. Учитељу је једница порука да није успео да допре до ученика и довољно га мотивише да научи оно што је требало. Родитељу је јединица порука да дете треба да мења начине на које учи. Ученику је јединица порука да треба да размисли о свом учењу и открије у чему је његов проблем. У недостатку мотивације? У брзоплетости? У недостатку неких вештина? У погрешном начину учења? Можда би му учење боље ишло кад би учио с неким вршњаком из разреда? Када би научио да прави белешке из којих ће учити? Кад би се у учењу потпомогао гледајући едукативне видео-снимке с YouTube-а? Кад би оно што сам учи подучавао млађег брата или сестру? Не постоје на свету два човека која уче на исти начин и нема рецепта за учење који свима одговара. Свако може научити да учи, али штос је у томе да сам мора да открије начин који баш њему најбоље лежи. Грешке које притом направи одличне су лекције: из њих учи како не треба учити и шта треба променити.
Читање лектире детету приказујте као награду, а не као казну
Никад, баш никад у љутњи немојте рећи детету да за казну мора да оде у своју собу и чита. Напротив, кад дете уради нешто добро, реците му да заслужује награду: да може да оде у своју собу и у миру прочита нешто. Једна те иста књига звучи сасвим другачије ако је читаш за казну или за награду. Бићете своме детету уверљивији ако и сами себи за награду понекад приуштите читање добре књиге и побринете се да ваше дете види да у томе уживате. Читање није само предуслов сваког учења, оно је драгоцени алат којим брусимо своје вештине размишљања и решавања проблема.
Одгој деце заправо је једноставан ако се сами упорно трудимо да будемо онакви какви желимо да наша деца једнога дана постану… и ако смо довољно стрпљиви да не дигнемо руке од њих свих оних бескрајно дугих година док то не дочекамо.
Аутор: Динка Јуричић