Umorna uplakana majko,
Živiš u zemlji u kojoj ti niko ni pre trudnoće, tokom, pa ni nakon porođaja nije rekao ništa o ovome. Možda je tvoja majka znala šta, svekrva ili sestra, ali su sigurno ćutale. O tome se ne priča jer garant nosiš prestolonaslednika ili dugo očekivanu pišulju i nema razloga da se osećaš loše, ikada. Otkud ti zapravo pravo na to? A ovo je poslednje što si očekivala da ćeš osećati, zar ne? Nije bilo ničega da te pripremi za nju, niti si mogla da pretpostaviš da ćete potresti do srži.
Taj iznenadni osećaj konfuzije i izolacije je tako zastrašujući. I otkud on kad si na svet donela zdravog junaka kome je posao da ti vrišti na sisi dok ne bude sit. Divan je, svi oko tebe govore. Ti ga gledaš i plačeš jer ne razumeš zašto si tužna. Nije ti lep i do krvi te grize savest što se osećaš tako. Ne znaš šta se dešava i nemaš kome da kažeš. „Hormoni, proći će“ je najviše što ćeš možda od stručne pomoći dobiti.
Plačeš satima. Tvoj ljupki partner te gleda kao tele, tek on veze nema šta ti je: „Hormoni, valjda će proći“, nada se u sebi.
Teške su ti ruke kao olovo, kapci još teži, boli te svaka kost i ako je od porođaja prošlo već više od mesec dana. Bebu slabo uzimaš u ruke, i to te boli, ali ne možeš, umorna si i plačeš. Razmišljaš o tome kako je ne voliš, a morala bi da je obožavaš ali ti nemaš snage ni da je pogledaš. Ponovo plačeš i navlačiš prekrivač preko glave. Iza vrata se svekrva i muž domunđavaju i čuješ, jasno čuješ: „To je razmaženo, govorila sam ti, ali nisam imala kome da pričam“. Nabijaš glavu u jastuk, grčiš kolena na grudi. Niko te ne voli. Sigurna si u to. Svi vole samo bebu, ti više ne postojiš. I bez bebe nisi važna. Beba vrišti, oni je nunaju s leva na desno. Ustaješ i kao smočeni džoger vučeš se po kući, okopnela ko senka.
Draga umorna i tužna majko,
taj strašni osećaj panike, straha, nemoći, umora koji te pogodio po rođenju tog blistavog neutešnog stvorenja, nije nešto na šta si sama pristala i što si želela. Ipak, uprkos slabim izgledima, i u inat stigmi, porodici koja ne razume šta ti se događa, tebi kojoj se čini da odustaješ, da ne možeš, da nisi stvorena da budeš majka – ti se moraš izboriti.
Statistika kaže da skoro svaka deseta porodilja pati od blažeg ili težeg oblika postporođajne depresije.
Kao što rekoh, o tome se uglavnom ćuti, od strane stručnog kadra koji ti je vodio trudnoću. Nije ni čudo što si zatečena. Da, jesu u pitanju hormoni i njihovo ludovanje, ali za to nisi ti kriva. Nisi kriva. Tačka.
Zato, potrebna ti je pomoć. Proći će pre ili kasnije, bićeš prava mama, ali ti je potrebna pomoć. Traži je jer imaš pravo na nju. Nije stid biti ni bolestan ni slab. Ne budi poput svekrve koja misli da si razmažena jer si rascepana i napukla i emotivno i fizički. Traži pomoć. Imaš pravo na nju, zbog sebe i zbog svoje bebe.
Čak i kad nisi svesna toga, ti se moraš boriti. Čak iako izgovoriš najstrašnije istine o svojim najstrašnijim mislima, ti se moraš boriti.
Ovo ti piše jedna mama koju je postporođajna depresija jednog sunčanog proleća pre devet leta maltene dovela na rub između života i smrti. Jer to što se komeša po tvojoj glavi po mojoj je je napravilo petlje i čvorove.
Ali sam tražila pomoć, uporna u svoj svojoj slabosti, uporna kao đavo da mi bude bolje. I ti ćeš, jer si mama. A mama je satkana od čelika i ako je ponekad kao svila tanka, mama je fajter, mama je najstrašnija sila ovoga sveta jer mama je hrabrost. Mama rađa čuda jer je mama čudo prirode.
Umorna, uplakana mamo, nisi sama. Bićeš bolje, bićeš bolja mama. Jer si znala da kad nisi mogla sama da se izboriš i kada te niko nije razumeo, potražiš pomoć i rekla svoje strahove i slabosti naglas.
Bićeš ponovo dobro, divna hrabra mamo!
Autor Marijana Stolić
Izvor: Lolamagazin